ArtOfWar. Творчество ветеранов последних войн. Сайт имени Владимира Григорьева
Джурджевич Райко
Косовская хроника

[Регистрация] [Найти] [Обсуждения] [Новинки] [English] [Помощь] [Построения] [Окопка.ru]
Оценка: 4.00*2  Ваша оценка:
  • Аннотация:
    Драма "Косовская хроника" сербского драматурга и журналиста Райко Джурджевича повествует о судьбе сербов в Косово и Метохии,на примере одной реально существовавшей семьи.В 1989 году на сцене Белградского народного театра впервые было рассказанно об убийствах и погромах сербов в Косово со стороны албанцев при попустительстве тогдашней коммунистической власти.Сам автор обьезднивший все Косово в 80ых годах журналистом был долгое время преследован как тогдашней коммунистической властью так и властью "демократической" в аппарат которой перешли многие "коммунистические" кадры как раз и запретившие эту драму в Белграде в 1989 году,после 99 спектаклей
  "Kosovska hronika". Rajko Đurđević
  
  
   http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/ssdrama/7/d4/show_html?stdlang=ser_lat
  
  Edicija "Savremena srpska drama"
  "... Potresna i surova drama o prokletoj zemlji i večitoj borbi za istinu, tokom dugog vremenskog perioda koji obuhvata, pokazuje da se stvari mnogo ne menjaju; da se uvek postavljaju ista etička pitanja, da postoji vera i nada u istinu... Prolazeći kroz razne životne i ideološke faze, srpske i šiptarske porodice se bore za opstanak na istoj zemlji... Kosovska hronika je puna snažnih i iskrenih emotivnih previranja, borbe za opstanak i istinu; ona je, pored svoje nesumnjive literarne vrednosti, i istorijska beleška koja bi se, na žalost, mogla ponovo ispisivati, koja pri tom predstavlja i univerzalnu hroniku svake bitke za egzistenciju, u kojoj ljudi ostaju u dubini svojih duša svesni pripadnosti..."
  
   "Savremena srpska drama. Knj.7."(Siniša Kovačević (Janez), Vera Crvenčanin (Čoveče, ne ljuti se), Miodrag Đurđević (Dug iz Baden-Badena. Drama u dva dela), Rajko Đurđević (Kosovska hronika) Dragan Aleksić (Mala srpska komedija. Komedija u dva dela).). Muzej pozorišne umetnosti Srb..Beograd.2000
  
  
  
  LICA
  
  
  
  SCENA PRVA
  
  
  
  U kući Alekse Mihajilovića, te badnje večeri četrdeset prve godine, spremali su se da božićkuju. Aleksina žena Jevrosima, sva zajapurena, hit ra i spretna, zasukanih rukava, spremala je večeru. Svaki čas preko ramena , tiho i kratko zapovedala je ćerki Danici, koja je lako kao srna, trčkaral a od vatre do niske sofre donosila jelo i posuđe, stalno natrčavajući na m lađeg brata Radeta, koji je lenjo i tromo postavljao bardak kuvane rakije i bokal sa vinom, zadirkujući užurbanu sestru. Aleksa priđe malom prozoru, obrisa oznojeno staklo i zakrivljujući šakama oči, zagleda se u noć.
  
  
  
  ALEKSA:
  
  Smirilo se vreme, ali navejalo, brate. Zaveja svetac i rat i svo Kosovo. Zaveja svetac i rat i svo Kosovo. Ha, vidi drevne Samodreže.
  (Reče veselo)
  Sva zavejana. Vidi se samo crkva. Svetluckaju po malo prozori. Da nije dima iz odžaka, ni Bog ne bi znao da je tu.
  
  Aleksa priđe vatri zasede na tronožac, pokup i ugarke, nabaci novu cepanicu i podstaknu vatru. Varnice kao roj zajandiše uvis prema širokom odžaku. Plamen u ognjištu se prope. Linu svetlost i Aleksa ugleda obasjan široki veženi peškir u uglu, ikonu ispod njega sa zadevenim suvim bosiljkom, sjaj tamnog lika svetog Nikole, dva svetla oka na njoji odsjaj žiške kandila na visokom čelu sveca. Ispod je stajao ražanj sa božićnom pečenicom. Video je kako se po osvetljenom belom zidu podižu senke njegovih užurbanih ukućana. Nicale su, kretale se, povećavale i lomeći nestajale po gredama i drvenoj tavanici. Razjarena vatra i duh velikog praznika prelivali su sve nekom čudesnom toplinom. Donosili radost i unutrašnje zadovoljstvo, budili davne i lepe uspomene. I sve je to u plamenu vatre sijalo na Aleksinom licu. On zausti da opomene Jevrosimu da požuri, ali se prenu i poželi da sve to potraje, da postane večnost. Iz tih osećanja prenu ga neki šum napolju. Aleksa podiže glavu i poče napeto da osluškuje i taj novi šum napolju u zimskoj noći, zatrpa Jevrosimin glas.
  
  JEVROSIMA:
  
  Evo Aleksa, sve je postavljeno.
  
  ALEKSA:
  
  (Nastojeći da sakrije napetost podiže i glas i veselost)
  E pa Jevro, deco, žajd da božićkujemo. Ako večeras odocnimo, odocnjavaćemo cele godine.
  
  Aleksa mirno ode do vrata pomeri zasun odškrinu ih i provlačeći samo ruku unese vreću slame. Vadio je slamu i posipao po kući.
  
  Jevrosima, Danica i Rade stojeći oko niske sofre povedoše božićnu pesmu.
  
  
  
  Oj badnjače, badnjače,
  Mili srpski rođače,
  
  Dobro si nam došao,
  
  I u kuću ušao.
  
  Donesi nam puno sreće,
  
  Svakog dobra pune vreće,
  
  Mili srpski badnjače
  
  Badnjače, rođače, badnjače rođače.
  
  Aleksa je posuo slamu po kući i sofri iz ugla pored vrata proneo veliki badnjak i stavio preko vatre. Jevri, koja ga je posipala žitom i kukuruzom iz sita, pruži iverak od hrastovog debla.
  
  ALEKSA:
  
  Evo ovoliki kajmak da se hvata na mleku.
  
  JEVROSIMA:
  
  Amin, Bože.
  
  ALEKSA:
  
  (Zapali sveću na niskoj sofri. Sa nje podiže kadionicu, okadi kuću i sofru)
  Srećan vam i čestit Božić. Neka ste živi i zdravi.
  
  Neka je čestit i tebi. Amin, Bože, odgovoriše mu Jevrosima, Danica i Rade.
  
  ALEKSA:
  
  (Opet kao da je čuo neki šum napolju, osvrte se i oslušnu)
  Rade sine, čitaj molitvu.
  
  RADE:
  
  Oče naš, iže jesah na nebesjah
  
  Da svjatisja ime tvoje
  
  Da budet volja tvoja
  
  Jako na nebesjah i na zemlji
  
  Hljeb naš nasušni dažd nam dnes
  
  I ostavi nam dolgi naš jakože
  
  Kao što i mi ostavljajemo dolžnikom našim
  
  I ne vodi nas vo iskušenije,
  
  No izbavi nas od lukavago...
  
  Oko kuće odjeknu nekoliko rafala. i prekide molitvu. Porodica Alekse Mihajilovića, zaklon potraži na podu oko niske sofre. Jevrosima na pod povuče i Danicu, koja je još stajala. Spolja odjeknu strašna vika Šabana Bunjakua, vođe šiptarskih balista.
  
  ŠABAN:
  
  O o o o LJekaaa! Šaban Bunjaku ovde!
  
  ALEKSA:
  
  Šta je Šabane?! Šta žoćeš?!
  
  ŠABAN:
  
  Kako to doćekuješ goste? Došli smo ti na Božić, Škavelj.
  
  ALEKSA:
  
  Srbi na Božić ne zovu goste.
  
  ŠABAN:
  
  Alji mi smo došli kao prosioci.
  
  ALEKSA:
  
  Što mi blagdan skrnaviš.
  (Viknu ljutito)
  
  ŠABAN:
  
  Jok, jok LJeka. Došao sam da mi Danicu daš za mog ćožeka. Za Abdulu. Da se oprijateljamo, Škavelj, ha, ha, ha.
  
  ALEKSA:
  
  Ja devojku za udaju nemam. Danica je još dete, uzela je tek šesnaestu.
  
  Aleksa je osluškivao da li će se odnekud iz sela oglasiti pomoć. Danica se sa obe ruke uhvati Aleksi oko kolena. Pribi se i zacvili i to Aleksu razbesni.
  
  ALEKSA:
  
  Ženite se tamo u tvojoj veri.
  
  ŠABAN:
  
  Ha, ha, ha pravo veljiš, Škavelj! Vera - veri! Miljet - Miljetu! Daj Danicu a ti idi tvojima u Srbiju. Potaepi besa! Nema ti druge, Škavelj. Ovo je sada naša zemlja! Šiptarska! Daj Danicu ili niko živ ti neće iz Samodreže.
  
  ALEKSA:
  
  Ne preti mi krvlju dece, Arnautine!
  
  ŠABAN:
  
  Ne junači se Škavelj. Sada su svi sa nama i Itljer i Duće i Bugari. Mi smo ti ćetvrti. Ćetvorna sila. Samo oroz da povučemo ni srpsko seme da ne ostane.
  
  Dalje iz sela začuše se neki povici: Ahajjj, eto nas!
  
  ŠABAN:
  
  Ha, ha, ha!
  (Svojim balistima pokaza glavom prema kući. Izda zapovest)
  Kaljani deran!
  
  I balisti zasuše prozore rafalima.
  
  ALEKSA:
  
  Ugasi šakom sveću. Jevro gasi vatru i kandilo vide nas spolja.
  
  Jevrosima izvrte bakrač i ugasi vatru i poli kandilo.
  
  ŠABAN:
  
  Ha, ha, ha, ugasismo ti kandilo Škavelj.
  
  ALEKSA:
  
  (Uspravi se i viknu za balistima)
  Ničije ne gori do zore, Arnautine! Svaka sila za vremena... pa i tvoja!
  
  Napolju se čula pucnjava balista kako odmiče iz sela.
  
  JEVROSIMA:
  
  (Razdreši maramu i sklopi ruke)
  Utešitelju duše naše, koji si svuda i sve ispunjavaš. Gospode, davaoče života, dođi i useli se u nas. Spasi nas.
  
  Kroz smrskane prozore i kroz veliki dimnjak u dim i garež huknu zimska hladnoća, puna jeze i očaja, preko ugašenog ognjišta Mihajilovića.
  
  SCENA DRUGA
  
  Tek je svitalo. Daveći se u snegu, Šaban Bunjaku i njegovi balisti vukli su povezane Nikolu Jovanovića, njegovu kćerku Jovanku i sina Jovana. Šaban se sav zadihan zaustavi i kolona stade.
  
  ŠABAN:
  
  Ne mogu dalje da vučem ovu psinu, pokaza na Nikolu! Abdulj!
  
  Iz kolone priđe mladi balista Abdulj i upilji u Šabana.
  
  ABDULJ:
  
  Un, mret.
  
  ŠABAN:
  
  Govori srpski Abdulj, neka te ovaj pas Nikola razume. Kaži Abdulj, je li ti on udario na ćast i obraz, Abdulj? Jelž te on puškom oterao kada si mu tražio ćerku i miraz, a?
  
  ABDULJ:
  
  Un mret, un.
  
  ŠABAN:
  
  Tako jelž. Ja pošaljem mog ćožeka, a ti ne daš ćerku, ne daš pare. I ovce u toru braniš puškom, a?
  
  NIKOLA:
  
  (Cvileći uspravi se na kolena)
  Kao Boga te molim Šabane. Ja para nemam, sve ste po kući pretražili. Dao si besu Šabane da ćeš samo da pretražiš kuću zbog para, a mi da posle idemo...Eto... eto uzmi kuću. Uzmi moj život. Uzmi sve... Samo mi ostavi decu. Jovanki je tek punih šesnaest godina. Jovanu nema ni deset. Bez majke sam ih podigao... Moji siročići. Šabane... molim... molim te za moje siročiće...
  
  ŠABAN:
  
  (Šaban priđe i jednim pokretom nož zakla Jovana. Nikola kriknu, ali ga Šaban zgrabi s leđa)
  Jovanka se udaje Škavelj! Sad ćeš da vidiš Jovankinu svadbu.
  
  Priđe Jovanki, podiže je iz snega i gurnu prema Abduli. Zgrabiše je Abdulina braća Jusuf i Ćamil.
  
  JOVANKA:
  
  Ne, ne Abdula, molim te. Ne, bratimim te. Nemoj... Nemoj Abdula, sestru imaš...
  
  Abdula odbaci pušku i svom žestinom se baci na Jovanku. Šaban priđe Nikoli s leđa i zakla ga jednim zamahom. Balisti zagrajaše slaveći i Šabanovo junaštvo i Abdulinu muškost.
  
  ŠABAN:
  
  Svadba! Dorema! Dorema, Abdulj se ženi!
  
  Abdula ustade i krenu zakopčavajući pojas i pantalone. Zaobiđe Šabana, koji je stajao ispred njega, ali ga zaustavi oštar glas.
  
  ŠABAN:
  
  Abdulj!
  (Šaban mu polako priđe i ponudi svoj veliki nož. Abdulj obori glavu)
  Abdulj!
  
  Šaban mu polako o obraze, pa preko nosa i usta obrisa krvavo sečivo noža i na kraju mu pruži i korice, sevajući očima.
  
  Abdul preuze nož. Balisti se utišaše. Abdulina braća Ćamil i Jusuf podigoše Jovanku, rasčupanu, pocepanu i unezverenu. Abdula je zurio u nju. Na Jovankinim izgrebanim, golim grudima ugleda na zlatnom lancu veliki medaljon i to ga prenu. Podiže ga, odmeri mu težinu na dlanu i otkide lanac i sve spusti u nedra. Obiđe Jovanku, pogleda u vođu, cimnu Jovanku za kosu i zavrte joj glavu. Grleno nešto viknu i jednim zamahom noža poslednji Jovankin krik pretvori u krkljanje. Šaban je već odmicao sa grupom balista. Abdula krenu za njima i spotače se o Jovankino telo ispred nogu. Pomućenog pogleda blenu u tela njenog oca i brata. Teturajući da pobegne za svojim vođom i balistima, počeo je da povraća. U ruci, koja mu je kao oduzeta mrtvo visila niz telo, nosio je dugi, krvavi Šabanov nož.
  
  SCENA TREĆA
  
  U rano jutro ispred crkve okupili su se samodrežani na Božićnu liturgiju.
  
  Oborenih glava, strepnjom i brigom utišanog razgovora, imali su onaj posebni izgled duboke pobožnosti, kako izgledaju ljudi snoseći velike nesreće.
  
  Kroz vrata crkve pojavi se njihov stari prota i oni kao da živnuše ohrabreno.
  
  PROTA:
  
  Mir Božiji, Hristos se rodi!
  
  SVI:
  
  (Zagrajaše)
  Vaistinu se rodi!
  
  PROTA:
  
  (Sakrivajući brižnost prošara očima po okupljenom narodu)
  Šta je, braćo nema Slakovčana? Odocniše i na Božić!
  
  DRAGO
  STOJKOVIĆ:
  
  Jedva, oče proto dođosmo i mi što smo odavde. Teško će se usuditi i da krenu za Samodrežu.
  
  DANILO:
  
  Ja! Ja, ja brajko moj. Ja! Kako s proleći popališe letinu, jesenas opljačkaše stoku, a vidi sad: u sred zime kžo kurjaci uleću i u sred sela. Po kućama da nas pokolju na Božić.
  
  DRAGO:
  
  Vala ni njino ne biva za dugo. Šta veliš, oče proto? Valjda im je pred glavu.
  
  PROTA:
  
  Bogami da im nije ni skoro. Kažu da je učitelj u Vučitrnu na detektoru uhvatio nešto vesti. Hitlerova sila izgleda mi pregazila Evropu kao navojnoj vežbi. Francuska sramno poražena. U Englesku se sklonili svi evropski kraljevi. Kraljica i vlada kažu pozvali narod da položi i znoj i krv i suze. Pola Rusije, kažu pregazila nemačka sila.
  
  DRAGO:
  
  E tamo će nemac i da skapa. Vidi kako je ovde zavejalo. Šta li je Bog prosejao tog brašna u njihove naćve? Videće se šta će da se umesi.
  
  DANILO:
  
  More ljudi ovi arnautski zlikovci su naš rat. Da ne nadlagujemo sebe. Od uskrsa, evo do Božića, mi nemca nismo ni videli u Samodreži.
  
  ALEKSA:
  
  Pa tako je
  
  DANILO:
  
  Četres dana je moja jedinica držala front prema Albaniji. Mi suzbijamo Talijane Arnauti biju u leđa. Zatrovali bunare. Ni vode u čuturici nema. I održi se ti sad. Ja kad puče front, kad oni kuljnuše i otud i odovud. Sve što belo keče nosi kidisalo u pljačku i pokor. Pretekli motorizovanu talijansku vojsku. Pale, pljačkaju, ubijaju! Udarili pod nož i decu u kolevkama. Četiri dana ljudi bežim kroz šume preko Metohije, Drenice i Kosova. Okolo samo plamte srpska sela. Osam srpskih sela samo u Metohiji, su zapalili do temelja. Talijanske jedinice ne jure za nama. Jure njih da zaustave, dok srpska nejač ne izmakne preko Čakora za Crnu Goru.
  
  DANILO:
  
  Tako ti je sad i ovde, vidiš šta rade.
  
  DRAGO:
  
  Samo da se organizujemo i branimo, braćo.
  
  ALEKSA:
  
  Čime da se branimo? Ovim krljomkom od puške što sam poneo iz rata i vašim lovačkim puškama.
  
  DANILO:
  
  Kako da se organizujemo? Propuštena je taprilika. Rat je državni posao. Znala je država ko su Arnauti još iz prošlog rata. Čim neko napadne državu, ta fukara im desna ruka. Znala je država šta se sprema i sada. Godinama ti zlikovci vrše zločine po Kosovu i samo pređu u Albaniju. Radili su i za Nemce i za Talijane. Za svakog će ta fukara da radi.
  
  DRAGO:
  
  Šta je mogla država braćo. Izdali je i potkopali sa sve četiri strane. A moramo da branimo i državu i sebe.
  
  PROTA:
  
  Staveljeni smo na velika iskušenja, ali dušu moramo da sačuvamo ljudi. Morate se ukloniti odavde.
  
  DANILO:
  
  Kako da sačuvamo dušu kad je ona nama ovde u zemlji?.
  
  ALEKSA:
  
  Važno je da sačuvamo glave braćo.
  
  DRAGO:
  
  Badava je glava, kad nema noge na čemu da stoje. Nama je u ovoj zemlji sve. I istorija i sutrašnjica. Iz nje smo iznikli.
  
  PROTA:
  
  Zemlja je ljudi božija. Čija nije bila i čija neće biti. Koren roda je u ljudima. U ovoj deci je naš koren.
  
  ALEKSA:
  
  Pravo veliš oče proto. Samo deca da prežive ovu slogu. Lasno ćemo se mi posle vratiti.
  
  DANILO:
  
  Ne možemo tek tako da batalimo Samodrežu. Srpski kraljevi i carevi su ginuli pa je nisu ostavljali. U ovoj crkvi se pričestila vojska uoči Kosovskog boja.
  
  ALEKSA:
  
  Pričestili braćo pa izginuli. Pustite sad to, drugo je ovo vreme.
  
  DRAGO:
  
  Izginuli ali nisu bežali. Da su bežali, zar bi mi bili danas ovde?
  
  ALEKSA:
  
  Ne bežimo mi odavde. Mi idemo da možemo da se vratimo.
  
  DRAGO:
  
  Ovde su nam dedovi krv prolili za ovu zemlju. Svaka stopa nalivena je krvlju. E, neću da me fukara otera.
  
  PROTA:
  
  Morate ljudi da se uklonite. Neka vam je Bogom sve prosto.
  
  DANILO:
  
  Ako je suđeno oče proto i vi braćo da nam Kosovo bude raka, ne marim. I mi da se pričestimo, pa neka izginemo.
  
  PROTA:
  
  Nema slakovčana. Sigurno neće doći. Da počnemo službu kako se može.
  
  LJudi poskidaše kape i puške sa ramena. Krste se i pale sveće. Rade Aleksin i sin Danila Milinčića Slavoljub, već stasali momak iznesoše crkveni badnjak. Sveštenik otpoče službu.
  
  PROTA:
  
  Bogosloveno Carstvo
  
  Oca i Sina i Svetoga Duha
  
  Sada i uvek i u vekove vekova.
  
  Narod peva Amin.
  
  PROTA:
  
  Blagosloveno Carstvo Otca i Sina i
  
  Svjatago Duha ninje i prisno i vo vjek i vjekova
  
  Narod peva Amin.
  
  PROTA:
  
  Mirom Gospodu pomolimsja
  
  Narod peva Gospodi pomiluj.
  
  PROTA:
  
  O svišnjem mirje i spasenije duš naših
  
  Gospodu pomolimsja
  
  Narod peva Gospodi pomiluj.
  
  Sav zadihan, noseći mrtvu Jovanku na rukama ispred crkve banu Petar, mlad i snažan čovek. Za njim su stigla još dvojica seljaka, noseći tela njenog oca Nikole i Jovana.
  
  PETAR:
  
  Oče proto... ljudi... stanite. Napadoše Slakovce u svanuće. Našli smo ih, pokaza glavom na poređana tela, zaklane... išli smo sve po tragu.
  
  Petar svuče gunj i pokri telo Jovanke. Narod napravi krug oko njih.
  
  DANICA:
  
  Jovanka! Jo va nka...
  (Briznu u plač i zaroni lice u majčine grudi)
  
  PROTA:
  
  Oprosti Gospode što ti na ovaj dan prekidoh službu. Ništa nije preče od rođenja Bogočoveka i izvora života, ali ništa nije svetije od smrti dvonošca. Ako je došao čas da život niša ne vredi, smrt bar da poš tujemo.
  
  Da se beži odavde... Sutra i nas to čeka, čulo se u narodu.
  
  DRAGO:
  
  Da se svi preselimo u crkvenu portu i tu da se branimo.
  
  ALEKSA:
  
  Ne vredi ljudi tako opstati nećemo. Izmoriće nas glađu i zimom.
  
  DANILO:
  
  A da li pitate kuda da bežimo? Kako da se u nevreme uputimo sa ovom golotinjom i sirotinjom. Od balista i njihovih bandi ni ptica ne može da preleti ni odavde do Vučitrna.
  
  ALEKSA:
  
  Mora braćo da se krene.
  
  DANILO:
  
  Mora? U redu, neka vam bude. Ali kuda!?.
  
  I tada svi ugledaše šiptarsku devojčicu od petnaestak godina koja je stajala neodlučna da im sasvim priđe. Bila je ogrnuta suknenom kabanicom, zabrađena maramom i sa feredžom preko lica, ali su svi prepoznali Arifu, ćerku Raima Oglua. Ta porodica je živela malo izdvojena iz sela. Jedni su je smatrali ciganima, muhamedanske vere. Prota je smatrao da su starinom bili Turci. Vremenom i mešanjem u brakovima postali su šiptarska porodica pa su ih tako i ubrajali. Stegnutih pesnica Petar gnevno zakorači prema Arifi.
  
  ALEKSA:
  
  Stani! Stani, Petre!
  
  ARIFA:
  
  Danice, Poja.
  (Mahnu rukom pozivajući Danicu da priđe)
  
  ALEKSA:
  
  žAjde vidi šta žoće.
  
  ARIFA:
  
  Idite na Prepolac. Babo tako kaže.
  
  Arifa obori glavu i žurno nestade.
  
  DANILO:
  
  Došla da špijunira. Možda su im Balisti po kućama. Kud bi oni krstarili po ovolikom snegu.
  
  DRAGO:
  
  Svi su oni balisti. Pasija vera. Samo ih u Samodreži manje ima od nas, inače bi mi ležali ovde mrtvi.
  
  DANICA:
  
  Kaže da idemo na Prepolac. Ja sam sa njom uvek lepo živela. Veli da je njen otac tako poručio.
  
  DANILO:
  
  Na to vodu da nas navezu. Preko Prepolca ne možeš ni u sred leta. Kud ćeš po ovom snegu sa tolikim narodom.
  
  ALEKSA:
  
  Čekaj Danilo, stanite ljudi. Moja Danica kaže da to devojče nije loše. Raim je star i uvek se nekako prema nama držao drugačije.
  
  DRAGO:
  
  Znaš li ti Aleksa da je Raim tu istu Arifu još jesenas obećao Abduli. Abdula je u Šabanovoj bandi. On je te kačake i doveo u ovaj kraj.
  
  ALEKSA:
  
  A ko je pito i nju i Raima kome da je obećaju. Znate vi kako to kod njih biva. LJudi kad bolje razmislim, drugog puta i nemamo.
  
  DRAGO:
  
  žAjte braćo da ove mučenike opojamo i sahranimo.
  
  PROTA:
  
  Ostavite to meni, a vi koristite dan.
  
  DANILO:
  
  Oče proto, zar ti nećeš sa nama?
  
  PROTA:
  
  Star sam ja i da vas povedem i da vas poguram.
  
  DRAGO:
  
  Nosićemo te proto na leđima.
  
  PROTA:
  
  Na leđima su vam deca. žajte vi, žajte, ne mogu ni crkvu da ostavim samu.
  
  ALEKSA:
  
  Zar misliš oče da ti jedan možeš da je odbraniš?
  
  PROTA:
  
  Ne mislim Aleksa. Ona će meni da sačuva dušu. Idite, ne gubite vreme. Ja sam toliko star da mi nikakva zemaljska sila ne može baš ništa.
  
  DRAGO:
  
  Blagoslovi oče.
  (Okrete se telima Nikole, Jovanke i Jovana)
  Praštajte, vi bar više nemate briga.
  
  PROTA:
  
  Sloga neka vas prati i Bog neka vas sačuva.
  
  DANILO:
  
  Slavoljube, volove upregni u dvokolicu, konje povežite za njih, tor otvorite nek se ovce raziđu. Naći će novog gazdu.
  
  DANILO:
  
  (Utrča u kuću i iz nje donese ikonu svoje krsne slave. Zagleda se u nju)
  Bože neka je carstvo tvoje, sila i slava. Slavo moja sveti Jovane do juče si gledao život na mom ognjištu a danas mi daj snage i pameti da izbavim ovu decu. Arnauti mi u prošlom ratu ubiše oca. Danilo se zvao. Po njemu me i krstiše. Eh... u ovom će ratu možda ubiti mene. Neka... neka je samo po redu Gospode... Neka po milosti tvojoj samo Milinčići traju.
  (Danilo se prekrsti i celiva ikonu)
  Eto, tako zajedno ćemo lakše preko Prepolca.
  (Stavlja ikonu pod kaput. Podiže i okači pušku na leđa)
  A sad u bažaniju, u bastragiju!
  
  Svi se brzo raziđoše. Na pragu crkve pojavi se prota sa jagnjetom na rukama.
  
  PROTA:
  
  Na Roždestvo Hristovo
  
  Roždestvo tvoje, Hriste Bože naš
  
  vosija mirovi svjet razuma, v njem bo
  
  zvjezdam služašči, zvjezdoju učdhusja,
  
  tebje klanjatisja solncu pravdi, i tebe
  
  vjedjeti s visoti vostoka:
  
  Gospodi slava tebje.
  
  I ruke i glavu podizao je prema nebu, dok je polako počeo da veje sneg.
  
  SCENA ČETVRTA
  
  Aleksa i Jevrosima dovode u red svoju kuću. Aleksa postavi nisku sofru i tronošce oko nje.
  
  ALEKSA:
  
  (Udari šakom u susedni tronožac)
  E, žajde Jevro da sednemo kao nekad.
  
  JEVROSIMA:
  
  E moj Aleksa, posle svega smo kod svoje kuće.
  
  ALEKSA:
  
  A šta ćeš Jevro moja. Ajde nek je sa srećom.
  
  Kucnuše se rakijom i nazdraviše.
  
  Iza leđa im se prikradaju Danica i Slavoljub, kako bi ih iznenadili. Jevrosima ih ugleda preko Aleksinog ramena i skoči.
  
  JEVROSIMA:
  
  Jao, Aleksa vidi, vidi ko nam se vratio.
  
  ALEKSA:
  
  (Iznenađeno)
  Danice, Slavoljube...
  (Zasuzi od sreće)
  
  JEVROSIMA:
  
  (Zagrli Danicu)
  E vidi Aleksa kako se izdužila. Što kosu postriga ćerko?
  (Grlila je Danicu i plakala od sreće)
  Moja devojčica. Pobeže u rat, a da majku nisi ni pitala.
  
  DANICA:
  
  Da sam te pitala ne bi ni otišla.
  
  JEVROSIMA:
  
  (Još više ražaljena)
  Pa zar ti žensko da ratuješ?
  
  ALEKSA:
  
  Ama pusti Jevro decu da danu dušom. E Danice moja, ćeri moja... žajde deco sedajte.
  
  SLAVOLJUB:
  
  (U uniformi sa bombama koje su visile na opasaču i puškom u rukama spusti sve na tronožac. Iz male vojničke torbe izvadi bocu rakije i stavi ispred Alekse na sofru)
  Jabukovača! donosim ti je čiča čak iz Slovenije. Aj živeli!.
  
  ALEKSA:
  
  Dobro mi došli.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Bolje vas našli i živeli.
  
  DANICA:
  
  Oče gde je Rade?.
  
  ALEKSA:
  
  Ostao Rade da dosluži rok u jedinici. E deco moja. Boga mi tri naše puške pucale za slobodu jakako.
  
  DANICA:
  
  Oče nisam se ja baš borila kžo pravi borac. Radila sam u sanitetu. Dužila sam pušku sve do Slovenije i natrag, ali nisam pucala.
  
  JEVROSIMA:
  
  Jašta si,
  (Gotovo plače)
  ti samo od mene kriješ.
  
  ALEKSA:
  
  Ama ćuti Jevro.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Pa kako je, kako živite čiča Aleksa?
  
  ALEKSA:
  
  E moj Slavoljube, živimo kžo posle rata. Ko crkveni miševi. Nema hrane, nema semena, nema stoke... nema ničega.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Nema, nema. Sve će nova vlast da obezbedi čiča Aleksa. Izveli smo revoluciju i ona će sve da promeni. Stekli smo slobodu i mir.
  (Pokazuje Aleksi pušku)
  Kakva je, a?
  
  ALEKSA:
  
  (Znalački odmeri pušku, pljesnu je po kundaku)
  Dobra! Kragujevka! Ne znam, ne znam sinko možda je tako kako veliš tamo u Sloveniji. Ovde još padaju glave.
  
  JEVROSIMA:
  
  Ma šta slutiš!
  
  ALEKSA:
  
  Znaš Slavoljube balisti ti pre deset dana ubiše oca.
  
  JEVROSIMA:
  
  A nesrećni Danilo. Hteo je prvi da stigne u Samodrežu. Balisti ga pretekoše. Ubiše ga na kućnom pragu.
  
  SLAVOLJUB:
  
  A šta ćeš čiča. Rat! Toliko mladih zatrpa zemlja.
  
  ALEKSA:
  
  I protu su zaklali. Crkvu nam zapalili...
  
  DANICA:
  
  (Ustade i Aleksi spusti obe ruke na ramena pokušavajući da ga uteši)
  žAjde oče pusti sad to. Nemamo crkvu, nemamo popa ali nam i ne treba. Novi život! Novi život nosi napredak oče!
  
  ALEKSA:
  
  Ne razumem žćeri da li me ti to tešiš ili sramotiš. A biće tu još posla, za popove. Još kako...
  
  JEVROSIMA:
  
  Aleksa ne sluti zlo, crniku.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Ama nemojte tako. Meni je dosta i rata i čuda. Vidiš čiča da se narod vraća svojim kućama.
  
  ALEKSA:
  
  Vraća se, vraća, ali nekako pogrbljen...
  
  DANICA:
  
  E sad... oče
  
  ALEKSA:
  
  Kao da smo mi bili uz okupatora a ne oni. Kao da smo mi njih pljačkali, palili i klali, a ne oni nas!
  (Aleksa se naljuti)
  I sad posle rata, vrebaju sinko balisti. Jedni su još u bunkeru a drugi hoće na vlast.
  
  SLAVOLJUB:
  
  (Ustade, popravi opasač i zateže šinjel naglašavajući svaku reč)
  Stiže, čiča, naša narodnooslobodilačka vojska. Sve će da se sredi! More, biće svega u izobilju! Ma baćuška, Ruja nakalemio žito na zubači!
  (U zanosu pokazuje rukama)
  Iz pirevine niče klasje, moj čiča Aleksa!
  
  Slavoljub razmeni vesele poglede sa Danicom i zajedno ispršeni zapevaše.
  
  
  
  Da poljuško, da poljuško
  
  polje široko, hej
  
  A po polju jašu nam kozaci,
  
  Sve crvene armije junaci.
  
  Smeju se u glas namrgođenom Aleksi.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Nego da ja krenem, svojoj kući.
  
  ALEKSA:
  
  Ostani ovde Slavoljube. Nemaš tamo ni prozora ni vrata. Po kući trn da provučeš ne bi se ništa okačilo. Kod oca sam ti našao samo ovu ikonu... I to ti je sinko sve.
  
  Ulazi Arifa.
  
  DANICA:
  
  Evo moje drugarice. Evo moje Arife.
  
  Zagrli mladu šiptarku pod feredžom.
  
  ARIFA:
  
  Poslo bab malo sira, mljeka i vune.
  
  Pruži Danici limenu kantu i kudelju vune.
  
  JEVROSIMA:
  
  Fala ti žćeri, mnogo ti fala.
  
  DANICA:
  
  Pa kao si Arifa.
  
  ARIFA:
  
  Dobro sam, dobro.
  
  Više sela negde u brdima odjeknu nekoliko rafala. Arifa žurno pobeže svojoj kući.
  
  SCENA PETA
  
  U sumraku sa puškama u rukama stražare Drago Stojković, Aleksa i njihov komšija Milan. Danica im je u korpi donela večeru.
  
  ALEKSA:
  
  žAjde Milane, žajde Drago privatite se malo. Ogladnesmo i ozebosmo.
  
  DRAGO:
  
  Znaš šta sam primetio još u ratu? Kad je čovek gladan, više mu i zima.
  
  MILAN:
  
  A nesreća nikad ne ide sama.
  
  Pred njih stupi stasiti mlad oficir vojske, ogrnut šinjelom.
  
  KAPETAN
  JANKOVIĆ:
  
  Dobro veče, drugovi.
  
  ALEKSA:
  
  Od kabanice ti junače ne vidim činove.
  
  KAPETAN
  JANKOVIĆ:
  
  Ma kakav junak, jedva se držim na nogama.
  
  ALEKSA:
  
  Junak jesi kad si došao da se lomataš po ovom našem Kosovu.
  
  KAPETAN
  JANKOVIĆ:
  
  Ja sam kapetan Janković. Sedite ljudi, prekidoh vas u večeri.
  
  ALEKSA:
  
  Prava se vojska na nogama dočekuje. A za nas ovde na Kosovu, bogami, još i raširenih ruku.
  
  KAPETAN
  JANKOVIĆ:
  
  Vidim ja i vi ste vojska, a stari?
  
  ALEKSA:
  
  Onako od bede.
  
  DRAGO:
  
  Treći poziv. Mi Srbi smo stalno vojska. Menjamo samo poziv.
  
  ALEKSA:
  
  Eto čuvamo stražu kod prvih kuća da nas balisti više ne ubijaju kao zečeve.
  
  DRAGO:
  
  Jelž vidiš Aleksa da dođoste na moju pamet.
  (Govorio je preko velikog zalogaja pogače u ustima)
  Ja sam to predlagžo na Božić četeres prve. Badava smo išli u bežaniju, badava ratovali do Austrije. Opet čuvamo stražu.
  
  MILAN:
  
  Što te stizalo to te čekalo.
  
  DRAGO:
  
  A ti Milane čekaš svaku moju reč da poktoriš (?) ko poklisar za popom.
  
  ALEKSA:
  
  Izvinite gospodine kapetane nismo mi neprilični.
  Ošinu pogledom nasmejanog Dragu i Milana.
  Radosni smo što ste došli, pa se malo i našale je li?...
  
  KAPETAN
  JANKOVIĆ:
  
  Ako, ako. Nego, vod mi je gore u šumi, pa bismo se negde smestili.
  
  ALEKSA:
  
  Be"te u selo kapetane. Mi još spavamo sa oružjem. Kod balista se ništa nije promenilo.
  
  KAPETAN
  JANKOVIĆ:
  
  Rasterali smo mi baliste u Metohiji, a sada ćemo i ovde na Kosovu.
  
  ALEKSA:
  
  Pa sad, kad ste stigli, biće da je tako. Samo sinko da se ne prevarite, ima ih još mnogo.
  
  KAPETAN
  JANKOVIĆ:
  
  Mi smo stari samo prethodnica jedinice kojom komanduje drug Živko.
  
  DANICA:
  
  Pa jelž to onaj Živko što je ratovao na Jastrebcu?
  
  Danica se prvi put uključi u ovaj razgovor i priđe malo bliže. Kapetan Janković tek tada ugleda na njoj vojničku bluzu.
  
  JANKOVIĆ:
  
  Da taj, drugarice! On je već sigurno stigao do Vučitrna.
  
  DANICA:
  
  Pa žoće li ovamo?
  
  JANKOVIĆ:
  
  Hoće! Za dan, dva on je tu.
  
  DRAGO:
  
  žAjd da vidimo i druga Živka, a Milane. Bog živeo druga Živka!
  
  MILAN:
  
  I nas da živi. Da živi ugledamo druga Živka.
  
  JANKOVIĆ:
  
  A kako se ti zoveš, drugarice?
  
  DANICA:
  
  Ja sam Danica Mihajilović, odavde iz Samodreže.
  
  JANKOVIĆ:
  
  Danica iz Samodreže? Danica Kosovka! Ha, ha, ha imam ja poruku i za tebe i za tvoga oca Aleksu, lično od druga Živka.
  
  Danica se obradova.
  
  ALEKSA:
  
  Ja sam njen otac Aleksa.
  
  JANKOVIĆ:
  
  E pa zdravo druže Aleksa.
  
  ALEKSA:
  
  Zdravo gos... ovaj druže... ja nekad ovako, nekad onako i u ratu sam brkao. Ne mogu oficiru da kažem druže.
  
  JANKOVIĆ:
  
  Vama je teren poznat. Moramo pronaći i obeležiti svako gnezdo i svaki bunker Šabana Bunjakua i njegove bande. Pet hiljada šiptara primilo je oružje u Drenici kao narodnooslobodilačka vojska. Sumnja se da su ih pridobile balističke bande. Moramo krenuti.
  
  SCENA ŠESTA
  
  Na zastiraču od ovčijih koža na prekrštenim nogama sede: Abdula i Raim. Lenjo puše i srču čaj.
  
  RAIM:
  
  Ti si Abdulj kažeš putovao za vreme rata, trgovao. Pa ježl bilo kakve vajde a?
  
  ABDULJ:
  
  Bilo je bab Raim, bilo.
  
  RAIM:
  
  Pa imaš li nešto stoke? To je blago. Para i vredi i ne vredi ništa, jok!
  
  ABDULJ:
  
  Ha, ha, bab Raim nije Abdulj više ćobanin, pa da ćuva bivoljice. Moj Ifisakažu Abdulj lud! Rat, a oni razgrabili ovce i goveda. Ja, jok! Ni stoku, ni pare!
  
  Iz nedara vadi maramu lagano je dreši i prstima razvlači dukate i zlatni nakit.
  
  RAIM:
  
  Takom Boga to za svako vreme valja Abdulj.
  
  ABDULA:
  
  Ima Abdulj još toga bab. Ima. Mogu da kupim i stoku i ćobane. A tebi ću bab Raim zlatne zube da napravim. Evo ovakve.
  (Iz marame pokaza Raimu most nečijih zlatnih zuba)
  Neka svi vide bab Raim da ti je Abdulj postao rod.
  
  RAIM:
  
  Čast mi Abdulj, čast... ama, reče rod?
  
  ABDULA:
  
  Rod! Obećao si mi Arifu!
  
  RAIM:
  
  Moju ne poričem, nikad. Nego velim još se nije smirilo. Još pucaju puške.
  
  ABDULA:
  
  Ne mogu da čekam. Neka se vidi da imam porodicu, bab Raim.
  
  RAIM:
  
  Arifa!
  
  Arifa se nečujno približi i stade korak, dva iza njih.
  
  RAIM:
  
  Arifa, došo Abdulj da te vodi.
  
  ABDULA:
  
  Ovo je za tebe bab Raim.
  (Pruži mu džepni zlatni sat)
  A ovo je za tebe Arifa, podiže uvis zlatni lanac i medaljom.
  
  Raim ne okrećući se klimnu glavom i Arifa tek tada primi dar od Abdule.
  
  RAIM:
  
  Trebalo bi da se veselim ali ne mogu. Muška mi deca pomreše i žena. Arifa mi je sve Abdulj. Pa neka ti bude!
  
  ABDULA:
  
  Ja ću ti biti kao sin bab Raim.
  
  RAIM:
  
  Veliš, kao sin... ha, ha, ha.
  
  Odjeknuše napolju rafali. Abdula lako skoči i kroz malo zazidano okno pogleda šta se događa.
  
  ABDULA:
  
  Vojska i oni škavelji sž njima.
  
  RAIM:
  
  Mnogo stradaše, mnogo.
  
  ABDULA:
  
  Đabe se raduju škavelji, rat još nije završen.
  
  RAIM:
  
  Ovaj je završen. Šta bi bi.
  
  ABDULA:
  
  Žališ ti njih bab ili se plašiš? Ti njima vunu, oni tebi vojsku, ti njima sir i mleko a oni žoće da skidaju feredže, da nas osramote.
  
  RAIM:
  
  Vojska nas ne dira, a ni našu decu. Došli su da gone Šabana Bunjakua, da ima pamet on bi otišao. Krv se plaća Abdulj.
  
  ABDULA:
  
  Kako? Kako da ga gone kad oni i ne znaju gde je Šaban?
  
  ARIFA:
  
  Znaju! Kažu da je gore u bunkeru kod Selca. Danas će da ga opkole.
  
  ABDULA:
  
  Kako da ga opkole?
  
  ARIFA:
  
  Jedna vojska odavde, druga od Vučitrna.
  
  ABDULA:
  
  Neka, neka gone... ja se ne bojim, ja nisam ratovao.
  
  Priđe Arifi, koja se spremala da pođe sa njim pakujući nešto od odeće u neku vreću. Abdula iz vreće izvuče šalvare, maramu i feredžu.
  
  ABDULA:
  
  Nego ne mogu na miru da se ženim. Neka Arifa pričeka još malo, a ja idem.
  
  RAIM:
  
  Čekaj, čekaj da se počastimo.
  
  ABDULA:
  
  Neka slavićemo bab Raim. Kad se pripuca ja posle ne mogu tri dana da stignem do kuće. Iz vreće pokupi feredžu, maramu i šalvare. Ove Arifine stvari ću da ponesem a ti Arifa lep s Danicom...
  
  Abdula otrča.
  
  RAIM:
  
  Hm, hm čudno vreme, čudni ljudi. Daš mu devojku, a on uzima šalvare... žOće da se ženi neće da čeka, žoće da čeka neće da se ženi.
  
  SCENA SEDMA
  
  U štab jedinice kapetana Jankovića ulaze Neziri i Hiseni, dvojica funkcionera nove vlasti na Kosovu i Metohiji. Nosili su kožne mantile, kožne kačkete i kožne čizme.
  
  NEZIRI:
  
  Smrt fašizmu drug Janković,
  (Odseče Neziri ne pominjući vojni čin kapetana Jankovića)
  U ime Oblasti Kosova i Metohije donosimo ti važnu poruku.
  
  JANKOVIĆ:
  
  Zdravo drugovi...
  
  NEZIRI:
  
  Ja sam Neziri i drug Hiseni
  (Pokaza rukom na svog pratioca)
  Donosim za za tebe drug Janković i lepe lićne vesti.
  (Iz džepa mantila izvadi papir i pruži Jankoviću)
  Dobio si druže unapređenje. A vala i red je, da se malo odmoriš. Teško je po ovim našim brdima.
  
  Kapetan Janković se obradova unapređenjem.
  
  JANKOVIĆ:
  
  Nema odmora dok traje obnova, je li tako drugovi.
  
  NEZIRI:
  
  Tako, tako. Važno je da smo rat završili i okupatora isterali.
  
  JANKOVIĆ:
  
  E, pa rat ovde na žalost još traje. I ko zna koliko će još naših ljudi da izgine.
  
  NEZIRI:
  
  Tako, tako a ti ćeš, drug Janković uskoro da živiš mirno u velikom gradu.
  
  JANKOVIĆ:
  
  Ma kakvi uskoro. Tek juče smo likvidirali Šabana Bunjakua a još su pune šume njegovih balista. Dok sve ne završimo meni ne trebaju nikakve olakšice.
  
  NEZIRI:
  
  Drug Janković, nam u Oblasti je stigao izveštaj da ste tog Bunjakua ubili, a on nam je trebao živ. Kažu da ste vrlo, vrlo oštri!
  
  JANKOVIĆ:
  
  Kako oštri? Kako oštri, kako ubili? Valjda likvidirali. Troje ljudi mi je teško ranjeno...
  
  NEZIRI:
  
  Tako, tako. Niste me dobro shvatili. Bilo šta bilo. Važno je da ste tu stvar izveli do kraja. Da se više ne pominju baljisti pa baljisti.
  
  JANKOVIĆ:
  
  E, pa ovo je tek početak, drugovi.
  
  NEZIRI:
  
  Dobro, dobro. Tako, tako. Pravilno. Evo još jedne važne vesti za vas.
  
  Iz drugog džepa mantila, izvadi još jedan dokument i pruži kap. Jankoviću.
  
  JANKOVIĆ:
  
  (Kapetan nervozno otvori papir)
  Šta je ovo?!
  (Upita uzbuđeno)
  
  NEZIRI:
  
  Kraj vojne uprave na Kosovu,
  (Naglasi svaku reč)
  
  JANKOVIĆ:
  
  Kako kraj vojne uprave? Pa ja očekujem pojačanje a stiže demobilizacija.
  
  NEZIRI:
  
  Drug Janković Bratstvo i jedinstvo su tekovina naše revolucije. To ne sme da zameni osvetoljubivost i revanšizam. Mi smo tu da sejemo poverenje i bratstvo i jedinstvo.
  
  JANKOVIĆ:
  
  Čekaj, pa ko to poriče? Pa jelž imaju ti u Beogradu pameti? Ovde padaju nedužne glave, a oni ukidaju vojnu upravu. Bande balista...
  
  NEZIRI:
  
  Ne, ne. Gde vi vidite bande? To je šačica zavedenih. Kad shvate tekovine naše revoljucije, biće sa nama.
  
  JANKOVIĆ:
  
  Zar zlikovci da budu sa nama? Kakva šačica zavedenih. Od te šačice zavedenih šezdeset hiljada prognanih ljudi još ne sme da se vrati na Kosovo i Metohiju.
  
  NEZIRI:
  
  Oštrije i zvaničnije)
  Drug Janković... mi smo se još u toku revoljucije dogovorili da neće biti kolonizacije Kosova i Metohije. Ja znam,
  (Naglasi svaku reč)
  da ste vi kao komunista svesni.
  
  JANKOVIĆ:
  
  Svestan sam da znam ni koji ste to vi, ni gde ste se, ni šta ste se to dogovorili. Slušaj ti, druže četres prve balisti kao pomagači okupatora su hiljade ljudi pobili. Desetine hiljada ljudi je proterano sa Kosova i Metohije. Svi su oni žrtvi i još nisu vraćeni svojim kućama. Svako živi zna kakav je ovde bio teror balista i svako pošten zna šta je danas ovde.
  
  NEZIRI:
  
  Mi ništa ne radimo na svoju ruku. Zajedno sa vrhovnim vođstvom naše revolucije u Beogradu doneli smo odluku o povratku i postavili rok. Ko se ne vrati do tog roka, gubi zemlju.
  
  JANKOVIĆ:
  
  Pa kako da se vrate? Ovde se još ubija. Šta još kažu drugovi iz Beograda? Šta ćemo sada da radimo sa šezdeset hiljada onih, što ih je Musolini naselio iz Albanije po Kosovu i Metohiji? Šta ćemo sa tim Musolinijevim miljenicima. On ih je nastanio po tuđim kućama, dao im tuđu zemlju. Gde će vlasnici?!
  
  Upadaju Slavoljub i Danica.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Druže Jankoviću, hitno je oprosti...
  
  DANICA:
  
  Došao čovek iz sela LJubče, kaže da su balisti jutros napali selo i ubili čoveka i ženu. Traže vojsku, hitno je!
  
  NEZIRI:
  
  Oooo, drugarice, tako mlada, a tako ratoborna. Opali pušku neki zavedeni pojedinac, a vi odmah tražite vojsku.
  
  DANICA:
  
  Ja sam druže skojevka iz rata. Sad pomažem u hvatanju balista.
  
  NEZIRI:
  
  Dobro, dobro. Pravilno, ali te pojedinaćne slućajeve može da reši i civilana vlast. Zato smo mi tu, da sejemo poverenje. Pa mi, isto tako, znamo da ovde još ima ostataka srpske buržoazije sa kojom smo mi rasćistili još tokom revoljucije. Sad imamo - AKMO.
  
  (Nagalsi svaku reč)
  Autonomnu kosovsko - metohijsku oblast. Drug Tito nam dao, lićno. Šiptarski narod je još u revoljuciji izborio svoju ravnopravnost. Biraće i biće Danila biran, ako treba i na najodgovornija mesta.
  
  JANKOVIĆ:
  
  (Stupi napred i naredi)
  Kosovska brigada sutra rano napušta Kosovo, po naređenju odozgo!
  
  SCENA OSMA
  
  Ispred kuće Aleksa oštri i klepa kosu.
  
  Prilaze Danica i Slavoljub, koji nosi praznu vreću od ramena, gotovo, do zemlje. Prate ih Ćamil i Jusuf, Abdulina braća, noseći duge gvozdene šipke za pretresanje sena i slame, tražeći tako skriveno žito. Crvene trake na njihovim rukavima daju im važnost nekakvih zvaničnih, državnih organa. Aleksa ih, kradući samo očima, kratko odmeri.
  
  ALEKSA:
  
  Oooo...
  
  DANICA:
  
  Eeee..., zdravo. Sa dobrovoljnim otkupom žita počećemo od naše kuće. Lični primer!
  
  ALEKSA:
  
  Da se da, nego kako!
  
  DANICA:
  
  E, naša kuća treba da izmiri više, no ostale.
  
  ALEKSA:
  
  Samo si zaboravila da kažeš, ćerko, da mi žita nemamo. Celo selo zna da nam balisti zapališe žito još u krstinama, što je ,,leba - Pa u meni je!"
  
  DANICA:
  
  Nisam zaboravila, rakala sam.
  
  ALEKSA:
  
  Pa šta onda pretresate?
  
  DANICA:
  
  Tako je po zakonu. Mora da se pretrese i kad se ne nađe, imaš rok da se snađeš i izmiriš narez. Napred drugovi, izvršavajte! Ćamil i Jusuf okolo počeše da buše šipkama, tražeći sakriveno žito.
  
  ALEKSA:
  
  A zašto to ne izvršavate po šiptarskim kućama? Ako je to zakon, zašto za njih, otkupa nema!
  
  DANICA:
  
  Za njih dobrovoljni otkup ne važi. Oni se bore na političkom zadatku. Skidaju zar i feredžu svojim drugaricama, što je ostalo iz stare države. To je napredak.
  
  ALEKSA:
  
  Nije im država, valjda, ženama stavljala feredže. Napredak, nema šta! U naše žito zataknete barjak, pa terate za Albaniju, a narod ovde jede muvar! Umire iznuren i gladan!
  
  DANICA:
  
  Otac si mi i nikada ti reč nisam povratila, ali smem da ti kažem - pun si mržnje!
  
  ALEKSA:
  
  Smeš da kažeš, smeš, ti si sada vlast, a i ovi pored tebe su vlast, pokaza na Ćamila i Jiusufa. A i ti Slavoljube, kako samo tako brzo zaboravi deda i oca? Još se u grobu nisu ni ožladili?! Umete samo da ginete, a posle...
  
  SLAVOLJUB:
  
  Čiča Aleksa, moramo biti svesni. Revolucija ne trpi kolebanja. Zadatak je zadatak!
  
  DANICA:
  
  Stidim se zbog tebe!
  
  ALEKSA:
  
  A i treba da se stidimo, treba. Balisti proteraše stotine hiljada Srba iz Kosova i Metohije, a vi zabraniste Srbima da se vrate. Drugima, što su nekako i opstali, imanja proglasiste za društvene pašnjake, pa iseliste tako čitava sela. Treći, sami prodaju Šiptarima zemlju za žito da izmire tu pljačku što je zovete dobrovoljni otkup. Hektar zemlje - džak žita!
  
  DANICA:
  
  To je neprijateljsaka propaganda!
  
  ALEKSA:
  
  A ti si neprijateljska sluškinja,
  (Grmnu gnevno i baci i kosu i kosište)
  
  DANICA:
  
  Drugovi! Drugovi odričem se javno svoga oca! Jevrosima, koja je sve vreme zaplitala pocepane čarape, samo razveza maramu, prekrsti se i tiho zaplaka.
  
  SCENA DEVETA
  
  Nekako svečano, zvanično i radosno Slavoljub i Danica ulaze u kancelariju kod Šaljokua, predsednika mesnog odbora. Zastadoše kod vrata, doterujući jedno drugom uniforme. Na drugom kraju kancelarije oko Šaljokuovog stola, pušeći, sedeli su Abdula i njegova braća. Kako ugleda Danicu, Šaljoku sa glave skinu šiptarsko keče, i iz stola izvadi i natuče kačket sa izvezenom petokrakom i zauze službeni stav. Radosno priđe Slavoljubu i Danici.
  
  ŠALJOKU:
  
  Oooo, koga to vidim, drugarica Danica i drug Slavoljub. Eeee, baš ste me obradovalji.
  (Pozdravi ih prvo sa pesnicom na slepočnici, zatim im ljubazno i predusretljiv pruži obe ruke)
  
  DANICA:
  
  Druže. Šaljoku, mi smo došli, drug Slavoljub i ja, odlučili smo da se registrujemo.
  
  ŠALJOKU:
  
  Eeee.
  
  DANICA:
  
  Pa da mesni odbor vidi i da posvedoči.
  
  ŠALJOKU:
  
  Eeee, vidi, vidi, ljepo, ljepo. A imamo još jedno venčanje.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Je li, a njazzu ko to?
  
  ŠALJOKU:
  
  Abdula i Arifa. Drugarica Arifa je prva na našem Kosovu skinula feređu. Napredak!
  
  DANICA:
  
  Napredak.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Napredak, nema šta.
  
  ŠALJOKU:
  
  Napredak, na sve strane. Evo, drugovi,
  (Pokaza glavom na Abdulu i njegovu braću)
  drugovi su podneli molbe za boraćki staž. Znaš, bilo bi dobro da i ti Danice posvedoćiš.
  
  DANICA:
  
  Ja, za borački staž, kome?
  
  ŠALJOKU:
  
  Abdula, drug Abdula i njegova braća. Drug Abdula, evo, naveo u moljbi,
  (Šaljoku odjuri i donese sa stola molbu, koju su očigledno bili sročili još pre Danicinog i Slavoljubovog dolaska),
  da je iljegaljno radio za našu revoljuciju i da je preko Arife, svoje verenice, jelj se tako kaže po novom, da - verenice, obaveštavao revoljucionarne snage o kretanju neprijatelja...
  
  DANICA:
  
  Druže Šaljoku, možemo li nasamo?
  
  Povede ga u stranu.
  
  ŠALJOKU:
  
  Samo, drugarice Danice, da znaš ovo je poljitićki mnogo znaćajno. Znaš da su drugovi iz Oblasti zauzeli stav i rekli...
  
  DANICA:
  
  Slušaj, druže Šaljoku, Arifa i ja smo odrasle u Samodreži. Jeste ona došla i rekla kojim putem da bežimo od balista i da je to poručio njen otac Raim. Abdulu nije ni pominjala. Naprotiv, Abdulu je pomenuo Šaban Bunjaku kada je one noći napao našu kuću. Ja Abdulu, istina nisam videla sa Šabanom, ali ga je Šaban pomenuo.
  
  ŠALJOKU:
  
  Danice, Danice,
  (Prekide je i posavetova dobronamerno)
  Nije bratstvo i jedinstvo, ako ispadne da su se samo Srbi borilji u ratu. Mi ne smemo do podcenimo doprinos Abdule i njegove braće i drugih drugova. Evo, evo da ćuješ molbu. Abdula Muljoj je od samog poćetka rata prikupljao podatke o kretnju neprijatelja i domaćih izdajnika i dostavljao revoljucionarnim snagama i dugarici Danici. Zar je važno, te dve reći, drugarici Danice, ako se druge revoljucionarne snage ne bune. Evo, radio je nesebićno, ćesto žrtvujućii svoj život. Svedoci su Muljoj Ćamilj i Muljoj Jusuf. Evo, sad za Jusufa: priklju... ćio se narodnom pokretu i revoljuciji od poćetka revoljucije zajedno sa svojom braćom Ćamilom i Abdulom. Evo, sad samo još za Ćamila. Sve isto, pristupio revoljuciji od poćetka, svedoci Muljoj Jusuf i Muljoj Abdula... u prisustvu drugarice Danice... sve u prisustvu drugarice Danice. Tako, tako samo da se ovde potpišete.
  (Ćamil, Jusuf i Abdula potpisuju)
  E, što ste me obradovalji. Ne, mnogo ste me obradovalji. Ovo je Danica. Danica, Kosovka! I Slavoljub - borac!
  
  SCENA DESETA
  
  Ispred Šaljokua stoje Danica i Slavoljub. Šaljoku otvori knjigu venčanih i oni se pojedinačno upisaše kao venčani bez ikakvih formalnosti. Kao svedoci na venčanju, otiscima palčeva, overiše, Ćamil i Jusuf. Svi kratko čestitaše Danici i Slavoljubu.
  
  ŠALJOKU:
  
  A sad, Abdula i Arifa. Svi revoljucionari da se revoljucionarno registruju istog dana. Napredak, jelj tako,
  (Okrete se Šaljoku Ćamilu i Jusufu. Obojica klimnuše glavom i u znak pozdrava revolucionarnih venčanja staviše po desnu ruku na grudi)
  Abdulja! Ej, Abdulja!
  
  Abdula stupi napred sa Arifom. Mlada šiptarka je bila sva u svili. Kao venčić, na glavi, preko podvezane svilene marame, visila je niska dukata. Abdula je, umesto suknene dolame, koju je stalno nosio, na sebi imao kratak kožni kaput, kakav su nosili visoki oblasni rukovodioci i revolucionarni organi, uopšte. Danica se iznenadi svečanim izgledom Arife i obradova se. Priđe da joj iskreno čestita, zagledajući joj u lice, koje još od detinjstva nije videla bez feredže i koje je svetlelo belinom, nikada ne dotaknutu suncem. U toj belini lica kao da se ogledala i sramežljivost i neka posebna nelagodnost.
  
  DANICA:
  
  Što si tužna? Jelž to plačeš?
  
  Arifa samo zatrese glavom. Danica na velikom lancu ugleda zlatni medaljon na Arifinim grudima. Zaprepašćeno ga dohvati rukom. Drhtavim prstima razdvoji njegove poklopce i gotovo kriknu.
  
  DANICA:
  
  Medaljon?! Jovankin... Jovankina slika... LJubo... LJubo, pritrča Slavoljubu.
  
  Bez ijedne reči svi su stajali kao ukopani.
  
  SCENA JEDANAESTA
  
  Ogrnut kožnim mantilom, zablenut u dim svoje cigarete u polutami kancelarije sedi predsednik Oblasti, Neziri. Čuje prvo lakše, a zatim snažnije kucanje na vratima.
  
  NEZIRI:
  
  Dođi sutra, odbrusi mrzovoljno. Ne obazirući se na to ispred njega banu Danica.
  
  DANICA:
  
  Druže Neziri...
  
  NEZIRI:
  
  Je li zakazano za danas?
  
  DANICA:
  
  Nije, ali je hitno.
  
  NEZIRI:
  
  Dođi onda prekosutra.
  
  DANICA:
  
  Druže Neziri, dolazim službeno iz Samodraže, hitno je.
  
  NEZIRI:
  
  (Praveći se da je tek tada prepoznao Danicu, on ustade od stola i krete joj u susret)
  Oooo, koga to vidim. Danica skojevka, Danica Kosovka, a? Mi smo se poslednji put videlji u Samodreži, je lji tako?
  
  DANICA:
  
  Da, kada smo birali mesni odbor.
  
  NEZIRI:
  
  Sedi, sedi drugarice Danice. Evo, vidiš kako je ovde. Sastanci pa konferencije, danju i noću. Vi bar tamo imate čist vazduh.
  
  DANICA:
  
  Zagadilo se mnogo toga u Samodreži, druže Neziri. Zato sam i potegla ovamo.
  
  NEZIRI:
  
  Jelj tako? A ko to tamo zagađuje.
  
  DANICA:
  
  Kako da ti kažem, nismo uradili baš sve do kraja.
  
  NEZIRI:
  
  Dobro je da si samokritićna, drugarice. A zašto niste?
  
  DANICA:
  
  (Zakorači prema Neziriju, rešena da vrati razgovor na ono zašto je i došla, iz vojničke bluze izvadi fotografiju i energičo je predade Neziriju)
  To je moja drugarica Jovanka, iz Slakovca. Zaklali su je balisti i nju i njenog brata i oca.
  
  NEZIRI:
  
  (Vrati mirno fotografiju)
  Tako, tako. A šta ćeš, rat je odneo mnoge žrtve.
  (Neziri ravnodušno raširi ruke)
  
  DANICA:
  
  Da, tako je, samo, taj medaljon, vidi se ovde na slici,
  (Ispred očiju mu pokaza detalj na fotografiji)
  taj medaljon je Abdula Muljoj sada poklonio svojoj nevesti Arifi. Slučajn sam ga prepozanla na venčanju.
  
  NEZIRI:
  
  Abdula? Ne mogu imena da se setim. Samo pazi, Muljoj je ćestita familjija. Sada se sećam, pa i ti si posvedoćila da su radilji za našu revoljuciju.
  
  DANICA:
  
  Ja sam rekla predsedniku mesnog odbora, drugu Šaljoku, da ja o tome ništa ne znam... a on mi je objasnio da je to stav u Obalsti i...
  
  NEZIRI:
  
  Dobro, dobro. Samo ne može to tako, te jeste, te nije. Takav stav drugarice Danice seje nepoverenje u kadrove, kvari međunacionalne odnose. Uopšte ne znam otkuda takav stav kod tebe. Ajda da razgovaramo kao drugovi, kao komunista sa komunistom... da nije to uticaj tvojeg oca. Saćam se, obavešten sam da je on imao nepravilan, da ne kažem, neprijateljski stav po pitanju sprovođenja dobrovoljnog otkupa viškova žita?
  
  DANICA:
  
  Kakav otkup, kakav stav, kakav višak? Otac je bio ljut. Zapalili su nam žito na njivi, ni parče hleba nije imžo u kući, a ja sam mu razrezala obavezu više nego ostalima.
  
  NEZIRI:
  
  Tako, tako, ali i taj slućaj će se ispitati...
  
  DANICA:
  
  Slušaj, druže Neziri, moj otac i moja porodica su se časno borili u ratu. Nisam ja ovde došla kod tebe, ni zbog oca ni zbog otkupa, nego zato što sam prepoznala medaljon zaklane porodice. Otkuda medaljon kod Abdule, to te pitam?
  
  NEZIRI:
  
  Dobro, dobro. Ispitaćemo mi to. Proverićemo sve. Ja samo kažem da takav stav, drugarice Danice, škodi našem daljem razvoju revoljucije, a to je opasno... to je mnogo opasno, drugarice Danice!
  
  SCENA DVANAESTA
  
  U kući Slavoljub je nasađivao postolje na niskoj sofri. Danica uđe noseći, malo brašna u naćfama. Slavoljub okrenu i postavi sofru, zadovoljno tresnu šakom o nju.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Šta kažeš, šta kažeš Dano? Kućimo se polako, a?
  
  DANICA:
  
  E, baš je lepa,
  (Se i male naćve postavi na tronožac pored vatre)
  
  Spolja se začu da ih neko doziva: Domaćineee, eeej, domaćineee. U kuću stupi Šaljoku praćen Abdulom.
  
  ŠALJOKU:
  
  LJubooo.
  
  SLAVOLJUB:
  
  žAjde, drugovi, žajde!
  
  ŠALJOKU:
  
  Smrt fašizmu!
  (Stavi pesnicu na slepočnicu)
  Zdravo, druže LJubo.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Zdravo, zdravo, izvolite sedite. Vi ste prvi za ovom sofrom, pa da nazdravimo.
  (Šaljoku i Abdula posedaše na tronošce oko sofre)
  Ajde, Danice, počasti ljude.
  
  ŠALJOKU:
  
  Časti nas Danica ljepo po Oblasti i srezu!
  
  SLAVOLJUB:
  
  Zašto?
  
  ŠALJOKU:
  
  Nismo joj po volji, pa nas opanjkava kod drugova. Eeee, LJubo, moram da ti kažem da smo na sastanku mesnog odbora istupanje drugarice Danice ocenjilji, kako da ti kažem, kao uskogrudo i revanšistićko.
  
  ABDULA:
  
  Druže LJubo, jeste još dok je vojska bila ovde, stalno je nagovarala komandanta na osvetu, kao da je htelja da kaže da smo svi mi ovde bidlji baljisti.
  
  ŠALJOKU:
  
  Jeste, kao da smo svi mi baljisti. Nije ljepo, druže LJubo. Evo i sam znaš ustezala se da Abdulji posvedoći zasluge za revoljuciju, jeste.
  
  DANICA:
  
  (Obrisa ruke od brašna i krenu ljutito prema njima)
  Ko je zaklao Jovanku, njenog brata i oca, to ja tebe pitam Šaljoku? O kakvoj revoluciji tu trućaš?
  
  ŠALJOKU:
  
  Tvoje držanje Danice, to je nepoverenje prema novoj vlasti! Dobro, de sad, u ostaljom, mi smo ovde službeno. Znaš, vi još niste izmirili obaveze za davanje...
  
  SLAVOLJUB:
  
  Kakve obaveze!
  
  ŠALJOKU:
  
  Masti, vune, mesa.... sve redom.
  
  DANICA:
  
  Marš napolje iz ove kuće!
  
  ŠALJOKU:
  
  Moljim?
  
  DANICA:
  
  Marš napolje, kad kažem!
  
  SLAVOLJUB:
  
  Danice!
  
  ŠALJOKU:
  
  Neka, neka...
  
  Šaljoku i Abdula krenuše prema vratima.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Ama, stanite, drugovi!
  
  ŠALJOKU:
  
  Neka, drugi put ćemo ni drugćije. Poljako, poljako, vređa revoljuciju, vređa organe i vlast!
  
  SLAVOLJUB:
  
  Drugovi, stanite. Stanite, sve će da se istraži i razjasni.
  
  ŠALJOKU:
  
  Poljako, samo poljako. Sve se razjasilo.
  
  Abdula i Šaljoku nestadoše kroz vrata.
  
  DANICA:
  
  žOće da me zablesave, pa još i prete. Osilio se Šaljoku.
  (Gnev je iskaljivala mešanjem testa u naćvama)
  
  SLAVOLJUB:
  
  Opet ti.
  
  DANICA:
  
  Vlast! Nismo se borili za takvu vlast!
  
  SLAVOLJUB:
  
  Prekini, čuješ li! Niko da ti dokaže, a ti stalno teraš svoje. Jovanka, pa Jovanka! Pa zar malo mladih zatrpa zemlja. Možeš li ti da ih oživiš?!
  
  DANICA:
  
  Ama, vidiš li ti čoveče išta ili tako, teturaš kžo slepac po šumi?!
  
  Nastade mukla i duga tišina. Danica se polako ispravi. Rukom dotače leđa, pa zatim stomak ispod grudi i neka neobična radost ozari joj lice.
  
  DANICA:
  
  Idem, idem da popijem vode. Osmotri Slavoljuba. Idem da popijem dve čaše vode. Opet osmotri zabrinutog Slavoljuba za sofrom. Kažem... mislim, da popijem dve čaše za nas dvoje, reče sa naročitim osmehom.
  
  SLAVOLJUB:
  
  (Naglo se prenu i skoči gledajući u Danicu, koja se zagonetno smešila)
  Dve čaše za vas dvoje.
  (Pritrča Danici, zagrliše se i zajedno posedaše na pod)
  Jaoj, hahaha, znam!
  
  DANICA:
  
  Ništa ti ne znaš.
  (Smejala se i udarala ga pesnicama u grudi)
  
  SLAVOLJUB:
  
  Javićemo Jevrosimi i Aleksi... sad će čiča da popusti pred unukom...
  
  Spolja začuše galamu i povike: Danice, Slavoljube! U sobu upade Danicin brat Rade.
  
  RADE:
  
  LJubo, Danice, izgore vam žito. Zapalili vam žito. Prolazim terajući stoku i vidim zgarište od vašeg žita. Izgorelo sve, kžo nama lane.
  
  DANICA:
  
  LJubo, LJubo...
  
  SLAVOLJUB:
  
  Znam! Sinoć su ga zapalili i još pucali na mene!
  
  DANICA:
  
  I ti to kriješ od mene!
  
  SLAVOLJUB:
  
  Da te ne prepadam, šta će mi to!
  
  DANICA:
  
  Koga skrivaš to LJubo?!
  
  SLAVOLJUB:
  
  Nikoga! Oću bar da mi jedan dan prođe u miru!
  
  Kao bez duše u kuću utrča Drago Stojković.
  
  DRAGO:
  
  LJudi, LJubo, Danice, Rade, šta se ovo ovde dešava? Gde se mi to nalazimo i čija je ovo zemlja i država?!
  
  SLAVOLJUB:
  
  Šta ti je čiča?
  
  DRAGO:
  
  Kako šta mi je! Eno, Šaljoku doseljava Abdulu u Samodrežu. Tobože doseljava ga mesni odbor, a ustvari, doseljava ga Šaljoku.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Šta me briga ko se gde doseljava. Abdula se oženio odavde. Oće u novi rod kod Raima.
  
  DRAGO:
  
  LJubo, znaš li ti, LJubo, uopšte, šta govoriš? Kakav Raim, kakav rod. Mesni odbor dao Abduli kuću i imanje pokojnog Milana Petrovoća, a sin mu Strahinja živ i zdrav.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Kako to mogu na tuđe da doseljavaju Abdulu?
  
  DRAGO:
  
  Pa, gde ti živiš, čoveče? Pokojnog Milana Petrovića su proglasili za izdajnika, konfiskovali mu kuću i imanje i dali to Abduli kao zasližnom komunisti, eto tako! Otkud sad Milan izdajnik, kad svi znamo da nije. Sin mu je Strahinja, bogati, u vojnoj školi za pilote. Što ćutiš LJubo?!
  
  SLAVOLJUB:
  
  To ne može biti. Mesni odbor to ne bi uradio.
  
  DRAGO:
  
  Mesni odbor, koji mesni odbor?! Eno Abdula istovara svoje stvari u dvorištu Petrovića. Abdula istovara, Šaljoku nadgleda, a ti ne veruješ. Eto tako!
  
  Drago se na vratima sudari sa Raimom, koji mirno stade ispred Slavoljuba.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Jesi li i ti došao da osmehnu rekviriraš?!
  
  RAIM:
  
  Krv ti je zapaljen sinko, pa se ne ljutim. Čuo sam za tvoje žito. Imam četiri krstine, pa dve tebi, dve meni.
  
  SLAVOLJUB:
  
  (Odmeri Raima)
  Fala ti.
  (Priđe vojničkom sanduku, otvori ga i izvuče svoj pištolj iz rata)
  
  SCENA TRINAESTA
  
  Dodajući, jedan drugom, stvari, Abdula, Jusuf i Ćamil useljavali su se u kuću Milan Petrovića. Šaljoku je tu stajao kao predstavnik vlasti i nadgledao. Među njih upade Slavoljub.
  
  ŠALJOKU:
  
  Oooo, gde si ti LJubo, da nam malo pomogneš, a?
  
  SLAVOLJUB:
  
  U tome što vi radite, samo đavo može da vam pomogne! Reci ti meni, Šaljoku, šta će Abdula ovde? Koga to dovodi da otima tuđu kuću?!
  
  ŠALJOKU:
  
  Zakon! Neprijateljima revoljucije se konfiskuje sve. A, zaslužni revoljucionari imaju pravo... dok se taj buržuj bogatio, Abdulj je radio za revoljuciju...
  
  SLAVOLJUB:
  
  Ne vređaj mrtvog i čestitog čoveka. Milan Petrović je žrtva. Ubili su ga balisti. Stigoše ga u bežaniji gore kod Kačikola i ubiše ga volujskom žilom. Zatukoše ga. Jelž on balistima ostavio testament, a?!
  
  ABDULA:
  
  Nemoj tako LJubo!
  
  SLAVOLJUB:
  
  Ti Abdula, ti si gologlav. Ovo garavo keče je tvoje.
  (Slavoljub iz džepa izvadi garavi šiptarski ćulaf)
  Nagaravljeno ti je kad si mi sinoć zapalio žito i pucao na mene. I keče ti je crno i duša ti je crna i ruke su ti krvave.
  
  ŠALJOKU:
  
  Pazi šta prićaš LJubo, to su ozbiljne...
  
  SLAVOLJUB:
  
  (Ne obazirući se na Šaljokua, priđe Abduli)
  Ti Abdula teraš svoje, teraš. Kad nas niste sve poubijali u ratu, vi hoćete sada u miru. Kad opkolismo Šabana ti umače u dimijama.
  
  ABDULA:
  
  Nemoj da se šaljiš, druže LJubo!
  
  SLAVOLJUB:
  
  Ma, previše je naroda preklano da bi se ja sa vama više šalio. Još od Šabanovog bunkera gledam te kako hramlješ i kočiš nogu. Sad mi je jasno. Ja sam te ranio. U levu sam te ranio.
  (Iz pojasa izvuče i uperi pištolj u Abdulu)
  Skidaj gaće da svi vide!
  
  ABDULA:
  
  Stidim se, nemoj...
  
  SLAVOLJUB:
  
  Skidaj gaće kad kažem! Stidiš se? A pred Jovankom se nisi stideo. Nek svi vide kako si muško. Ma, skidaj, pepžo ti jebem! Spala je tvoja feredža. Za svako vreme imaš feredžu! Čuće srez, čuće Priština, Beograd ima da čuje za ovog tvog komunistu, Šaljoku. Sudiće ti se Abdula.
  
  Pritrča Rade i Abduli strže pantalone do kolena.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Medaljon možeš da sakriješ. Nema svedoka za tvoj zločin, ali beleg od rane ne možeš. Ti i tvoje meso Abdula bićete mi svedoci. Gubite se iz ove čestite kuće!
  
  ŠALJOKU:
  
  Nemoj tako... mrmljao je nešto na šiptarskom.
  
  ABDULA:
  
  Potaepi besa...
  (Pretio je bežeći sa Jusufom i Ćamilom)
  
  SLAVOLJUB:
  
  Gubite se! Marš odavde! A ti Šaljoku, gde si ti bio za vreme rata? Iz kojeg bunkera te istera oslobođenje? Sad si odjedared i revolucionar i komunista i borac.
  
  ŠALJOKU:
  
  Drug Neziri će za mene da posvedoći! Ja sam se borio u Narodnoj republjici Aljbaniji!
  
  SLAVOLJUB:
  
  Gde se boriš, vidimo, a gde si se borio, otkriće se.
  
  DANICA:
  
  LJubo veći si od Jastrebca.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Ma ne brini se ti Danice.
  
  SCENA ČETRNAESTA
  
  Slavoljuba iz zasede napadaju Nezirijev pratilac, Jusuf i Ćamil. Onesvešćuju ga udarcima pendreka po glavi, stavljaju mu lisice i uvlače u Nezirijevu kancelariju. Grubo ga posadiše na stolicu. Iz polutame pozadiprilazi mu Neziri. Slavoljub još ošamućen pokušava da se podigne.
  
  NEZIRI:
  
  (Cimnu ga obema rukama za jaku vojničke bluze i posadi na stolicu. Mirno mu poravna jaknu i obiđe oko njega)
  Ajde sedi, nemoj da se nećkaš, nije ti ovo Samodreža da radiš šta žoćeš.
  
  SLAVOLJUB:
  
  (Zamućenim pogledom prepozna Nezirija i on živnu)
  Druže Neziri šta je ovo? Neka greška?
  
  NEZIRI:
  
  Užapšen si i ne pravi se ljud.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Užapšen? Što užapšen?
  
  NEZIRI:
  
  Daklje ti si taj koji oružjem napada organe narodne vlasti. Braniš domaće izdajnike?! Dobro, dobro. Ime i prezime?
  
  SLAVOLJUB:
  
  Druže Neziri, pa ti me znaš.
  
  NEZIRI:
  
  Ne poznajem ja nikoga, ko ruši tekovine naše revoljucije.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Čekaj, pa ne može to tako. Dobro se zna gde sam se borio i za koga sam se borio.
  
  U prostoriju upada Danica. Nezirijev pomoćnik se ispreči ispred nje i ona u polumraku i ne shvata da je Slavoljub u kancelariji Nezirija. Do Slavoljuba dopire njen glas i on pokuša da ustane, ali ga Jusuf, Ćamil i Neziri prikovaše za stolicu.
  
  NEZIRI:
  
  Hoćeš da ti se pridruži i ona, a?
  
  Slavoljub se smiri.
  
  DANICA:
  
  Pusti me da uđem. Meni su užapsili čoveka. Idem po Prištini od vrata do vrata od komiteta do milicije, od jednog do drugog važnog druga i niko ne zna ništa, svi zuzeti, niko nema vremena, a moj Slavoljub truli u apsi na pravdi Boga...
  
  Pomoćnik Nezirija je izgura kroz vrata. Slavoljub je čuje kako viče na nekim sledećim vratima.
  
  DANICA:
  
  Čija je ovo kancelarija? Meni su užapsili čoveka... kako nema vremena... Što ćutiš? Šta ako si Srbin? Bojiš se da ti pravda ne izmakne tu fotelju... Nemam ja kome da se ovde žalim. Kžo da su se oni iz bunkera svi preselili ovamo. Ići ću ja dalje...
  
  Glas joj se izgubi niz stepenište zgrade.
  
  NEZIRI:
  
  Ako nećeš da ti se i tvoja trudna Kosovka nađe ovde, drugu pesmu ti meni da otpevaš.
  (Pred Slavoljuba stavi prazan papir i olovku. Odšeta lagano iza njega)
  Piši! Piši ko je ispljamirao provokaciju, diverzije, paljevine, ubistva i sve to pripiše organima narodne vljasti.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Šta je ovo ljudi, pa gde sam ja to?
  
  NEZIRI:
  
  Ne znaš gde si, je lji? Šta ti misliš da smo mi ludi i da ne znamo da iza tebe stoji stari neprijatelj revoljucije, a?
  
  SLAVOLJUB:
  
  Slušaj druže Neziri...
  
  NEZIRI:
  
  Ovde ti slušaš, je lji jasno? Takve kžo ti mi smo u ratu streljali odmah. Pručam ti poslednju priljiku. Olakšaj sebi sve i priznaj.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Čoveče božiji, pa ja nemam šta da priznam.
  
  NEZIRI:
  
  Mi imamo sve dokaze o tvojoj neprijateljskoj deljatnosti i pre ovog napada na organe narodne vljasti. Piši... kad si stupio u redove neprijatelja? Kakav položaj i čin zuzimaš? Ko sve pripada vašoj tajnoj, neprijateljskoj organizaciji? Kakav je metod vašeg rada? Ko vam je vođa? Gde se sastajete? Sve! Mi imamo vremena da ćekamo.
  
  SCENA PETNAESTA
  
  Danica u poodmakloj trudnoći i teškom mukon cepa drva pored ognjišta. Pred nju stupi čovek u lepo krojenom građanskom odelu sa lovačkim, kicoški nakrivljenim, šeširom na glavi i rukavicama od jelenske kože na rukama. Stranac joj se učini nekako poznatim.
  
  STRANAC:
  
  Drugarica Danica Mihajlović udata Milinčić? Tačnije i kraće: Danica Kosovka!
  (Smešio se Danici)
  
  DANICA:
  
  Uspravi se stenjući. Jeste, ja sam!
  
  STRANAC:
  
  Znači dobro sam zapamtio i potrefio kuću?
  
  DANICA:
  
  Razmišljala je odakle ga poznaje. Jesi.
  
  STRANAC:
  
  Upamtio sam ja vas, a i drugovi su mi pričali o vama.
  
  DANICA:
  
  (Javiše joj se bolovi i ona se malo povi)
  Je li, a koji to?
  
  STRANAC:
  
  Oni, kojima ste ovih dana pisali.
  (Bolje natuče rukavicu i iz unutrašnjeg džepa izvadi pismo)
  Ili ovo, možda, nije vaše?
  
  DANICA:
  
  Jeste, pisala sam drugu Živku. Morala sam. Još na kraju rata čula sam da je on postao... general. Je li mi što poručio za Slavoljuba i za sve ovo?
  
  STRANAC:
  
  Je li baš sve ovako, kako piše?
  
  DANICA:
  
  Tako i mnogo gore. Znam da je drug Živko to sžvatio.
  
  STRANAC:
  
  Da li ste ovoh godina vi bili u vezi sa... mislim političkoj? Jeste li se dopisivali?
  
  DANICA:
  
  Nikad, ali sad sam morala.
  
  STRANAC:
  
  A je li on u toku rata još, da li se sećate, iznosio neke stavove o našoj borbi, partiji i... uopšte o našoj revoluciji? Da li je pominjao... mislim onako najviše naše rukovodioce? Je li pominjao Ruse?
  
  DANICA:
  
  Kakve Ruse?
  
  STRANAC:
  
  Ruse iz Sovjetskog Saveza.
  
  DANICA:
  
  Ma šta me ti to pitaš? Je li me tako drug Živko pozdravio da me tu ispituješ budi ti Bog s nama? Ma je li on dobro?
  
  STRANAC:
  
  U načelu - ne, pojedinačno, ne znam... to nije moja stvar. Vi se, dakle, niste dopisivali, niste sastajali, nije vam se poveravao?
  
  DANICA:
  
  Ništa te ja ne razumem. Oće li...
  (Spopadoše je porođajni bolovi, uhvati se za leđa, pa za stomak i spusti se na vojnički sanduk)
  Zovi majku. Treća kuća odavde, Jevrosima Aleksina... Aaaa.
  
  Stranac se ustumara, ali su Aleksa i Jevrosima već dotrčali. Držeći smotano pripremljeno platno ispod ruke, Jevrosima podiže Danicu i povede je u drugu prostoriju.
  
  JEVROSIMA:
  
  Evo me, evo me golubice moja. žAjde polako, samo polako, biće dobro.
  (Preko ramena dobaci Aleksi)
  Gledaj vatru Aleksa.
  
  Aleksa podstače vatru i dodade još drva. Okrete se strancu, odmeri ga i učini mu se poznat. Izvati kutiju sa duvanom i zamota cigartetu.
  
  ALEKSA:
  
  Duvaniš li prijatelju?
  (Ponudi mu kutiju sa duvanom)
  
  STRANAC:
  
  Da, ali ja to,
  (Zamota rukama)
  ne umem.
  
  ALEKSA:
  
  žAjde ja ću ti zaviti. E, evo ti.
  
  STRANAC:
  
  (Pripali cigaretu, povuče dim i zakašlja se do suza)
  Au, alž je gorko.
  (Ispljunu trun duvana)
  
  ALEKSA:
  
  E, ovde nam je sve tako. Gorak nam duvan. Gorak nam žleb. Goraka nam voda. Gorak nam život.
  
  STRANAC:
  
  Pa dobro, čovek sve izdrži stari, je li tako?
  
  ALEKSA:
  
  Ovo više ni najtvrđa duša ne može da podnese i izdrži.
  
  STRANAC:
  
  A što ti to toliko smeta današnjica, a stari?
  
  ALEKSA:
  
  A šta mi smeta? Zlo i naopako da ti to nabrajam, prijatelju. Evo, rađa se. Neka se rodi samo živo i zdravo i ne daj mu Bože da se seli i da ratuje. Ali ne daj mu Bože ni ovakav mir.
  
  STRANAC:
  
  Vala stari,
  (Natuče bolje rukavicu)
  ako ti u tvojim godinama ne vidiš šta je sve novo donela današnjica?!
  
  ALEKSA:
  
  Vidim ja sinko. Sve vidim. Od toga što vidim gore mi je samo ono što osećam.
  
  STRANAC:
  
  (Primeti da Aleksa osluškuje šta se u kući sogađa sa Danicom)
  Dobro je da ste došli odmah.
  
  ALEKSA:
  
  Pa, video sam ja tebe još kad si naišžo, ali dok smo se spremili, ne možeš pred stranog čoveka onako u čemu si se zatekžo.
  (Aleksa potstiče vatru)
  Znamo da je sve pogledala i čekala druga Živka. Ja te ugledam i velim, eno stiže Živko.
  
  STRANAC:
  
  Aaaa, nije.
  
  ALEKSA:
  
  A, gde je drug Živko, šta on radi?
  
  STRANAC:
  
  On je odsutan na duže. Jeste li se vi sa njim dopisivali?
  
  ALEKSA:
  
  Ja, ne. Kuž ću ja da se dopisujem. Nego, ti si mi nekako mnogo poznat, kao da smo se viđali.
  
  STRANAC:
  
  Da, da. Bio sam na kraju rata ovde kao kapetan.
  
  ALEKSA:
  
  Kapetan Janković. Silno se obradova. Šta radiš sada, kapetane?
  
  STRANAC:
  
  Pa, eto...
  
  Iz kuće istrča Jevrosima.
  
  JEVROSIMA:
  
  Aleksa, Danica dobila sina. Dr" se deda, dobio si unuka.
  
  ALEKSA:
  
  (Ganuto)
  Dobio Slavoljub sina. Odmah nekako da mu javimo i da ga pitamo za ime.
  
  JEVROSIMA:
  
  Dok mu mi pišemo u apsi i dok se vrati odgovor to će da se oduži. Neka se dete zove Danilo. Neka bude Danilo, po dedi.
  
  ALEKSA:
  
  To će ga obradovati. Ne kaže se badava, nema Milinčića bez. Nego, deder, kapetane oglasi, ja nemam čime!
  
  Aleksa se okretao oko sebe, ali je stranac nestao bez traga.
  
  SCENA ŠESNAESTA
  
  U kući pored vatre Danica pere veš. Oko nje se igra Danilo, koji već ima pet, šest godina. Slavoljub je zauzet deljanjem nekog držalja. Čuje se udaranje u vrata i Slavoljub krenu da otvori.
  
  DANICA:
  
  Ne idi giloruk, Slavoljube.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Možda je neko od komšija. Čuli su da sam pušten. žAjde, žajde, napred.
  
  Oprezan i nepoverljiv, zadenu pištolj iza leđa. U kuću uđe stranac, bogato i nekako neobično obučen.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Strahinja,ti!
  
  STRAHINJA:
  
  Ja, Slavoljube.
  
  DANICA:
  
  (Obrisa ruke o kecelju i potrča u susret gostu)
  Oooo, Bože, Strahinja. A ja se uplašila.
  
  STRAHINJA:
  
  A ko je ovo, to da ne pitam. Vidi se iz daleka.
  (Saže se i pomilova Danila po kosi)
  Bogami vi Milinčići, množite se i bujate.
  
  DANICA:
  
  Eeee, Strahinja, Strahinja, ti letiš po nebesima, a mi mravi Božiji, brzo živimo i brzo umiremo.
  
  STRAHINJA:
  
  (Podiže Danila u naručije)
  A ti, kako se ti zoveš?
  
  DANILO:
  
  Danilo.
  
  STRAHINJA:
  
  Danilo?! Ne govori se uzalud - nema Milinčića bez Danila. Ako, radujem se, da poraste.
  
  DANICA:
  
  Izvoli, sedi Strahinja. Šta tebe nanese večeras ovamo. Donosi tanjir i služi gosta na sofri. Sigurno si umoran i gladan od puta. Služi se. Sad izvini bolje nemamo.
  
  STRAHINJA:
  
  Eeee, pravo veli sa nas onaj Francuz. Vi, kaže, Srbi ste čudan narod. Prosto se čoveku izvinjavate za svoju sirotinju, koju mu odmah, celu ponudite.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Ne zna on da golog i tako ne možeš skinuti.
  
  STRAHINJA:
  
  Pa, kako ste Milinčići?
  
  SLAVOLJUB:
  
  E, kako!
  (Iza leđa izvuče pištolj i položi na sofru)
  
  STRAHINJA:
  
  Hvala ti, LJubo, što si mi branio kuću i još više što si mi branio mrtvog oca.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Zašto hvala, pa, branio sam nešto što je veće i od tvoje i od moje kuće. Branio sam istinu!
  
  STRAHINJA:
  
  Dok je to došlo do mene, ja sam odmah intervenisao. Daj, Bogati, da se čovek pusti. Da sam čuo ranije, ja bih i ranije to... pa, sad, važno je da se nepravda ispravi, je li.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Dok pravda ispravi, leđa se pogrbe. Fala ti što me pustiše sa robije. Čovek se ovde brzo pogrbi.
  
  STRAHINJA:
  
  Ne daju nam, brate, da živimo. Rade šta hoće. Stradali smo ovih godina više, nego u ratu. Podmuklije. E, sad, nekako, u poslednje vreme nešto se kao, malo promenilo prema Srbima. Ne napadaju više tako otvoreno.
  
  STRAHINJA:
  
  Čekaj Slavoljube. Vidim zamandaljena ti je kapija, za pojasom nosiš oružije, pa ne gradi se bratstvo i jedinstvo oružijem. Nema slobode iza katanca.
  
  SLAVOLJUB:
  
  A ja tebi kažem da svako ovde mora da brani goli život.
  
  STRAHINJA:
  
  Ih, brate, Slavoljube! Sam pominješ da se poslednjih meseci nešto promenilo. Vidiš, osetio si to i u zatvoru. Eto, sprovedene su tri organizovane akcije oduzimanja oružija po Kosovu i Metohiji. A to je bitna stvar.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Hmmm... hmmm... ne znam. Nekima su uzimali oružije, nekima nisu. Ispričaše mi ljudi da su nekima i po tri puta oduzimali jedno te isto oružije.
  
  STRAHINJA:
  
  Otkuda, Boga mu, ovde kod vas toliko nepoverenje. Pa, ne može se Slavoljube zbog šake balista sumnjati u čitav narod.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Možda je i šaka, a možda je i jedan, ali čija je šteta, toga i sramota. LJaga je na nama koji trpimo.
  
  STRAHINJA:
  
  Sad mi je jasno zašto si toliko dolazio u sukob sa ovdašnjim vlastima.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Slušaj, Strahinja, visoko letiš i lepo pričaš. Ne sviđa mi se ni jedno ni drugo.
  
  DANICA:
  
  žAjde, Boga ti, Slavoljube. Pusti sad to. Strahinja, koliko ostaješ?
  
  STRAHINJA:
  
  Pa, neću dugo, Danice. Tek toliko da popravim kuću, da se ne jure slepi miševi po njoj.
  
  DANICA:
  
  Onda da se smestiš kod nas dok to ne uradiš.
  
  STRAHINJA:
  
  Hvala, Danice, hvala ti mnogo. Da ne zaboravim, ovo je za tebe, Danilo.
  (Iz džepa izvadi novi tranzistor, kleknu i stavi ga Danilu u ruke)
  Jelž ti se sviđa, a?
  
  DANICA:
  
  Ma, nemoj to....
  
  STRAHINJA:
  
  Sviđa ti se, e, pa, eto tebi to na poklon.
  
  DANICA:
  
  žAjde, Boga ti, jesi lud, pa to je skupo, pusti to.
  
  STRAHINJA:
  
  Neka, neka. Kaži ti meni lepo Danilo, hoćeš li ti kad porasteš da budeš pilot, ovako kao ja, pa da letimo zajedno. A, hoćeš?
  
  DANILO:
  
  Hoću.
  
  STRAHINJA:
  
  Onda smo se dogovorili. Evo,
  (U Danilovim rukama uključi radio)
  Tako.
  
  Iz dečijih ruku prvo zašišta, pa se začu razgovetni glas spikera.... Iz Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i iz Saveza komunista Jugosalvije! Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije, takođe, preporučuje Saveznoj skupštini da ga razreši dužnosti člana Saveznog izvršnog veća...
  
  DANICA:
  
  Koga, koga?
  
  SLAVOLJUB:
  
  Čekaj, čekaj malo. Utiša Danicu i svi napeto oslušnuše radio.
  
  RADIO:
  
  Prihvata se ostavka, koju je drug Aleksandar Ranković podneo na funkciju člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i iz...
  
  DANICA:
  
  Aaaa.
  
  RADIO:
  
  ... i prihvata se predlog da podnese ostavku Saveznoj skupštini na funkciju podpredcednika republike, jer je njegova odgovornost za rad državnih organa takva da na ovim funkcijama više ne može ostati.
  
  DANICA:
  
  Šta je ovo, Slavoljube?
  
  STRAHINJA:
  
  (Nervozno prošeta po sobi)
  Mnogo grešaka je, brate, počinjeno poslednjih meseci. Ja sam odmah video da je to što rade državni organi ovde na Kosovu preoštro.
  
  SLAVOLJUB:
  
  E i ja mislim da je ovde bilo mnogo grešaka.
  
  Napolju učesta pucnjava.
  
  STRAHINJA:
  
  Štaaa?
  
  SLAVOLJUB:
  
  Ništa. Ostaci posle tri organizovane i preoštre akcije oduzimanja oružija od šiptara.
  
  STRAHINJA:
  
  Vesele se, pa neka i treba. A bili su ih brate pritisli državni organi.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Treba da se vesele, treba, imaju razloga!
  
  STRAHINJA:
  
  Moraću što pre za Beograd.
  (Krenu prema vratima bez pozdrava i opraštanja)
  
  Napolju osu rafalna paljba i kroz nju Slavoljub doviknu Strahinji.
  
  SLAVOLJUB:
  
  I ne izlazi više iz aviona Strahinja. Nebo je sigurnije od zemlje!
  
  Danica pritrča i u naručije zakloni Danila, koji je plakalo dok mu je tranzistor u rukama počinjao novu emisiju: Radio Beograd! Muzika za igru zapadnih majistora!
  
  SCENA SEDAMNAESTA
  
  Prosedi Slavoljub i Danilo, koji je već momčić, odložiše kose i sedoše na livadu za ručkom, koji im je Danica postavljala na prostrtom čaršafu. Danilo opra ruke iz testeje i napi se vode.
  
  DANILO:
  
  Šta je ćaća, umori te kosidba.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Nikad me livada i kosa ne umaraju. Ti mene brineš, sinko. Ovde nije sigurno za život.
  
  DANILO:
  
  Opet počinješ. Ja u preduzeće neću. Šta će meni fabrička crkavica kod ovakve dedovine. Sve što u zemlju baciš, klija i raste.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Klija, klija, e moj Danilo. Zamlja te, sine, zavara, popije ti snagu i na kraju te pojede. Sve ovde raste, moj Danilo, ali propada čovek. Mi smo prevareni deo čovečanstva. Pametan čovek danas beži u grad i u pravu je.
  
  DANILO:
  
  (Veselo sede za postavljeni ručak)
  Neću da me budi fabrička sirena, nego ova lepota.
  (Pogleda okolo i udahnu punim plućima)
  
  DANICA:
  
  Lakše mi je bilo sa njima dok sam ih jednom ponjavom pokrivala, no sad. Porasli pa teraju svoje LJubo.
  
  Prilazi im Drago Stojković.
  
  DRAGO:
  
  Zdravo i živo.
  
  DANICA:
  
  Dobar dan.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Zdravo, čiča.
  
  DRAGO:
  
  Jeste li se umorili?
  
  DANILO:
  
  Kako ko.
  (Reče veselo i podrugljivo)
  
  SLAVOLJUB:
  
  Da te je to zanimalo, čiča, došao bi da pomogneš i da pitaš dok su padali otkosi. Mlad starom ne veruje. Kad si sad naišao, žajde sedaj, prihvati se malo i ovog posla.
  (Pokaza veselo na postavljeni ručak)
  
  DRAGO:
  
  Nije mi, LJubo, ni do jela, ni do šale. Ne znam kako da ti kažem. Mi smo u Samodreži, sinoć odlučili da nam ti budeš šumar.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Šta da vam budem?
  
  DRAGO:
  
  Šumar. Vidiš da šiptari sve uništiše. Seku, danju i noću, odvalče, razvlače.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Seku? Posekli su i moje, pa šta! I znači mene ste baš našli. Što me bolje ne postavite za metu na strelištu!
  
  DRAGO:
  
  LJubo, ne mogu oni sa tobom baš tako. Bio si borac u ratu. Jedino se još malo boje od tebe. Šaljoku i Abdula su fukare, kad osete tvrdo oni će da podviju rap.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Imate vlast, idite, pa si žaite.
  
  DRAGO:
  
  Da se žalimo, kome da se žalimo, pocrkali da Bog da. žAjde šumu smo i batalili, ali ne sme, bre, LJubo, ženska noga da kroči u polje.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Neka svako čuva svoju ženu. Ko ne može da je odbrani, neka je i nema.
  
  DRAGO:
  
  Čime, bre, da je čuva. Bez onoga se na svadbu ne ide.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Pitaj vlast, šta pitaš mene.
  (Vikao je ljutito)
  
  DRAGO:
  
  Šta i koga de pitam. Šezdeset osme zađoše i po selima i po gadovima, dižu ustanak. Divljaju, ko da im je novi Hitler na vlasti. i šta bi? Tur na vur i nikom ništa.
  
  DANICA:
  
  Što se ne skupite ljudi, pa idite brate u Beograd i tamo kažite sve.
  
  DRAGO:
  
  Ma, kakav Beograd. Tamo se žališ, a oni isprate sve za tobom. Ko posle da se vrati ovamo? Kadija te tuži, kadija ti sudi. A to može da izađe na politički, pa je onda još gore. Jaoj, Bože, gde si. Što ne pocrkasmo u onoj zimi, što ne izgibosmo još u ratu. Najbolje je da prodamo i kuće i imanja, pa da svi bežimo odavde. Pola naroda je već pobeglo.
  
  Kod njih dopade Petar. Bez pozdrava stajao je smračen i poguren.
  
  DRAGO:
  
  Šta je, Petre? Kao da si sve živo sahranio. Nisam te video takvog, još od kad si pokojnu Jovanku doneo ispred crkve, daleko bilo.
  (Prekrsti se)
  
  PETAR:
  
  Ćerkicu mi napastvovali.
  
  DANICA:
  
  Jaoooj.
  (Šakama pritisnu glavu)
  Ko, kako...
  
  PETAR:
  
  Sve joj odelo pokidali.
  (Zaplaka)
  Izgrebali je, nagrdili je. Spasao je Milan Grujin. Skinuo sa sebe kaput da joj umota umesto žaljine i tako je donese do kuće.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Jesi li išao u miliciju?
  
  PETAR:
  
  Otuda i idem.
  
  DANICA:
  
  Iiii?
  
  PETAR:
  
  Ništa. Traže lekarsko uverenje, pitaju jelž ima svedoke, hoće da saslušaju dete.
  (Petar gorko zaplaka)
  Nema uverenja, nama svedoka a dete uhvatio nem. Oduzeto. Gleda u jednu tačku. Niti jede, niti spava. Ćuti i liju mu suze. Sramota me da gledam u nju... sramota me što živim, zajeca Petar.
  
  SCENA OSAMNAESATA
  
  Isprd kancelarije čekaju Slavoljub i Petar. Nailazi Šaljoku u fino krojenom odelu i sa crvenom kravatom. Pravio se da ih ne poznaje, ali Slavoljub iskorači ispred njega.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Mi smi Šaljoku...
  
  ŠALJOKU:
  
  Ja sam za tebe naćeljnik milicije. Valjda znaš neki red. Imaš li ti neku kuljturu. Nije ti ovo obor za stoku.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Načelniče, mi smo načelniče preko advokata podneli prijavu još pre mesec dana. Zašto se ne povede istraga što su Redžini sinovi napastvovali u šumi Petrovu devojčicu. Šta je načliniče s tim?!
  
  ŠALJOKU:
  
  Ćekaj, šta to beše? A znam, znam, vodilji smo istragu. Nema ljekarsko uverenje, nema svedoka, aaa, Redžini su ćestita porodica, pa ne može to tek tako. Prošlo je to vreme.
  
  PETAR:
  
  Kako nema svedoka?! Svedočio je Milan Grujin. Jedva mi odbranio dete. Kako sad nema...
  
  ŠALJOKU:
  
  Ama, šta ja znam kako. Deca su to. Nećemo sad pa glave da sećemo. Moramo u ljubav i slogu da budemo.
  
  PETAR:
  
  Kakva sloga? Dete su mi napastvovali. Ćerkica je još oduzeta. Slavoljub i Danica znaju, evo, pitaj...
  
  ŠALJOKU:
  
  Što se tiće Danice i Slavoljuba zna se da su oni imali ispade i ranije.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Kakve ispade?!
  
  ŠALJOKU:
  
  Na naciocaljnoj osnovi, šta ja znam kakve.
  
  PETAR:
  
  Dobro, ko mi je onda napastvovao dete, kooo?!
  
  ŠALJOKU:
  
  Šta ja znam ko? Eeee, ćuvaj svoja deca.
  (Šaljoku mahnu rukom i uđe u kancelariju)
  
  PETAR:
  
  Pa, gde smo mi ovo Slavoljube?
  
  SLAVOLJUB:
  
  Smiri se Petre.
  (Natuče šajkaču i krete)
  Neće ga više.
  
  SCENA DEVETNAESTA
  
  Na podu sa kečićima na galavama, pušeći, sede u krug Abdula, Ćamil, Jusuf i Šaljoku. Ulazi Neziri i oni poskakaše.
  
  NEZIRI:
  
  Mir dita.
  
  SVI:
  
  (Otpozdraviše)
  Mir dita.
  
  NEZIRI:
  
  (Pokaza im rukom da sednu, a on nastavi kružeći oko njih)
  Vaša trojka je najgora. Tiii
  (Pokaza na Ćamila)
  nismo tebe postavili da na fakuljtetu predaješ narodnu odbranu i da tamo pevaš pesmice. Šaljoku, ti si lenj po obićaju, Abdula, tebi smo u zlo vreme glavu saćuvali.
  
  ABDULA:
  
  (Skoči)
  Ja se odužujem koliko mogu.
  
  NEZIRI:
  
  Nikada se ti ne možeš odužiti do kraja. Dali smo vam para koliko hoćete da kupujete zemlju i kuće. A vi, šta bi radite. Uskoro će Srbi poćeti da kupuju od vas.
  
  ABDULA:
  
  Plaćaju Slavoljuba Milinćića da im čuva šumu. Jaše na konju po polju kao žajduk. Takomž Boga, nikad ne znaš gde će da ispadne. Ni seno na livadi ne možemo da zapalimo od njega.
  
  NEZIRI:
  
  Babe! Babe jedne, vezanoj ovci ne možete da oderete kožu. Ćega se plašite kad je goloruk.
  
  ŠALJOKU:
  
  Ima oružije, dao mu Drago Stojković. Taj matori ljisac saćuvao je karabin iz rata.
  
  NEZIRI:
  
  Škavelj je kurajk, ali kurjaka treba za repinu, pa od drvo. Kad on iskezi zube, ostali će da podviju rep. Sami će da pobegnu.
  
  ABDULA:
  
  (Stavi ruku na grudi i nakloni se)
  Biće kako ti kažeš, mret.
  
  NEZIRI:
  
  Zapamtite, što više dece, što više oružja, što više dece. žAjd sad.
  
  SCENA DVADESETA
  
  Siluete Ćamila, Jusufa i Abdule prikradaju se na pijaci Slavoljubu iza leđa. Udariše ga gvozdenim šipkama u glavu i on pade.
  
  SCENA DVADESET PRVA
  
  Sa rukama prekrštenim na stomaku, osedela i pogrbljena, Danica plače ispred stola u Nezirijevoj kancelariji.
  
  DANICA:
  
  Meni, meni, svašta rade. Muža mi osakatiše.
  
  NEZIRI:
  
  Je lji živ?
  
  DANICA:
  
  Osta živ, ali bogalj.
  
  NEZIRI:
  
  Ne bi trebalo da sumnjaš u istragu. Vlast radi svoj posao. A, ti, borac, ratnik, umesto da nam pomogneš, ovde, na terenu, ti pišeš drugu Strahinji.
  (Pokaza na papir na svom stolu)
  
  DANICA:
  
  Da vlast radi svoj posao ne bi ja ovde bila. Ne bi tražila pravdu. Ti si šiptar Neziri, ali trebaš da sudiš kao čovek, po duši.
  
  NEZIRI:
  
  Slušaj, malo ti, šiptara više nema. Sada smo svi Albanci. To će te svi vi da zapamtite i da upamtite.
  
  DANICA:
  
  Budi šta žoćeš, ali sudi kao čovek, po pravdi.
  
  NEZIRI:
  
  Beograd je nama vratio da rešavamo ovde. Samo ovde može da se reši.
  (Neziri prošeta po kancelariji)
  Istraga je utvrdila da su to ućinila maloletna deca. Zašto decu da gonimo, kad se deci ne sudi.
  
  DANICA:
  
  Ma, kakva deca? Kakva deca...
  
  NEZIRI:
  
  Ipitaće se.
  
  DANICA:
  
  Kakva deca, videli su ljudi ko je to učinio. Po vama su svaki zločin izvršila deca, a roditelji su dobri. Kako do takvih dobrih roditelja ispadoše sve deca ubice?!
  
  NEZIRI:
  
  Ti znaš samo da vređaš.
  
  DANICA:
  
  Znaš ti Neziri, znaš ti mnogo dobro, ko stoji iz svega toga.
  
  NEZIRI:
  
  Slušaj, ovo nije ćetres peta da sa vojskom jurcaš ćestite ljude. Sad ima zakom!
  
  DANICA:
  
  Ima! Tvoj zakon! Nismo mi za taj zakon ginuli.
  
  Danica izlazi, a kod Nezirija kroz sporedna vrata ulazi Abdula. Neziri mu ljutito krenu u susret.
  
  NEZIRI:
  
  Škavelj je živ!
  
  ABDULA:
  
  Greška! Slučajno, mret.
  
  NEZIRI:
  
  Šabana si zvao mret. Ja nisam za tebe samo vođa obićnih balista, nego predsednik celog Kosova. Gubi se!
  
  SCENA DVADESET DRUGA
  
  Oslonjen na štap i na Danicu u papučama i pižami iz kuće izlazi Slavoljub. Danica ga spusti na postavljeni tronožac i ogrnu vojničkim šinjelom. Glava mu je u zavoju. Oko vrata gips.
  
  DANICA:
  
  Evo, malo da si na suncu i na vazduhu. Biće ti bolje. Samo moraš više da jedeš, LJubo, da ojačaš. Nema te u snazi ko vejka.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Gde je Danilo?
  
  DANICA:
  
  Znaš ti njega, poranio na oranje. Moram, veli, majko sad da zapnem za dvojicu. Pala kuća na njega.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Čuvaj mi Danila. Ne daj da bude kao ja.
  
  DANICA:
  
  Idem čas do majke. Odmah ću ja, odmah.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Neka Danilo ide odavde. Neka se ne obazire na nas. Ja sam sve gledao na kuću i na grobove. Nisam se bojao živih zlikovaca, ali jesam mrtvih predaka. Neka ide, oprostiće nam grobovi. Kuća je tamo gde je čovek.
  
  Stenjući vikao je za Danicom. Osloni se na štap, popravi šinjel na ramenu i napipa u unutrašnjem džepu nešto. Bila je to ikona. Izvuče i zagleda se u zaboravljenu ikonu svoje slave, Svetog Jovana, koju mu je Aleksa pronašao kod pokojnog oca Danila. Zagleda se u nju i nežno pređe dlanom preko lika sveca.
  
  Otpozadi, osvrćući se, prilazio mu je Abdula sa uperenim pišotljem.
  
  ABDULA:
  
  Škavelj! Gotovo je škavelj!
  
  Oslanjajući se na štap sa ikonom u ruci Slavoljub se teško uspravi. Zakrete glavu i koso iz sebe ugleda Abdulu. Mirno okrenu glavu prema ikoni i zagleda se u nju.
  
  SLAVOLJUB:
  
  Slavo moja, Sveti Jovane, kajem se što sam im oprostio oca Danila... mislio sam da je to za sina Danila... Oca i Sina...
  
  Abdula ispuca ceo šaržer Slavoljubu u leđa.
  
  ABDULA:
  
  Dao sam ti besu Škavelj, hahaha!
  
  SLAVOLJUB:
  
  Oca i Sina...
  
  Okretao se i vitlali su se peševi šinjela oko njega. Sruči se na zemlju. Dotrča Drago Stojković, vičući: Abdula, Abdula, ubi čoveka!
  
  DRAGO:
  
  Kleknu i podiže glavu mrtvom Slavoljubu
  LJubo, LJubo... sine... poslednja zaštito Samodreže!
  
  Drago naričući naglas, smače svoju šajkaču i pokri oči mrtvom Slavoljubu.
  
  SCENA DVADESET TREĆA
  
  Na zastrtom ćilimu sedi Arifa oborene glave. Abdula se po podu dovlači do nje. Dotaknu joj rame i dojku. Arifa se ne pomače.
  
  ABDULA:
  
  Šta je? Žaljna si. Za kim pljaćeš, za Škaveljima. Zaklaću te!
  
  ARIFA:
  
  Davno si ti mene zaklao. Zatvorio si me u kuću, a ti pališ, pljačkaš, ubijaš. Noću sve ispriaš. Škripiš zubima, zapeniš na ustima kžo da si živu sodu pio.
  
  ABDULA:
  
  A ti, idi ispričaj škaveljima. Žaljiš ti njih!
  
  ARIFA:
  
  Boga se ja bojim, ne za mene, nego za decu.
  
  ABDULA:
  
  Deca se školjuju. Neće da budu tako gljupa kao ti.
  
  ARIFA:
  
  Šta ih školuješ, da mrze i ubijaju!
  
  ABDULA:
  
  Umukni!
  (Vadi nož)
  zaklžo bi te samo da nije dece.
  
  Ulazi Raim.
  
  RAIM:
  
  Ti si dosta naneo zla, Abdula.
  
  ABDULA:
  
  Mogu da radim šta žoću, da zakoljem koga žoću. I nju mogu da zakoljem.
  
  RAIM:
  
  Onda moraš prvo mene.
  
  ABDULA:
  
  I tebe ću da ubijem, ako nam smetaš za naše pljanove.
  
  RAIM:
  
  Ne ubijaš ti ni za čast, ni za veru. Ti nemaš obraza. Rekao sam ti, krv se plaća!
  
  ABDULA:
  
  Pu, glupi seljak! Ništa ti ne znaš.
  
  RAIM:
  
  Znam jedno, nju ne diraj, jer ću te ubiti. NJen porod će da plati tvoj dug krvi.
  
  SCENA DVADESET ČETVRTA
  
  DANICA:
  
  Ne ulazi mi kroz kapiju, Raime. Nemoj krv Milinčića da gaziš. Vi ste je prosuli. Ubiste mi tu i muža i svekara i svekrovog oca!
  
  RAIM:
  
  Nudim svoju glavu da platim dug krvi.
  
  DANICA:
  
  Tvoja glava ne treba više ni tebi. Nisam ja Bog da sudim i kažnjavam. Koga ti spasavaš i gledaš da zaštitiš svojom glavom, Raime, moju porodicu, ili tvoju?
  
  SCENA DVEDESET PETA
  
  U kancelariji Nezirija stoji Abduala. Uvode Draga Stojkovića vezanih ruku. Prate ga u uniformama milicije Ćamil, Jusujf i Šaljoku.
  
  ŠALJOKU:
  
  (Otvara spiskove) Drago Stojković.
  (Prozva on)
  
  DRAGO:
  
  Valjda znaš da sam ja.
  
  ŠALJOKU:
  
  Ti, Drago, nisi smeo ubijenog da pomeraš sa mesta i tako ometaš istaragu. Uništio si sve tragove.
  
  DRAGO:
  
  Ja sam mislio vi tražite ubicu, a ne tragove. A ubicu sam video.
  
  ŠALJOKU:
  
  Hoćeš da zavedeš istragu, da se oslonimo samo na tvoje svedoćenje, je lji?
  
  DRAGO:
  
  Nije red da mrtav čovek leži u dvorištu. Uneli sno ga u kuću, ali sam Abdulu video kada ga je ubio i pobegao.
  
  ŠALJOKU:
  
  Ti si video, a?
  
  DRAGO:
  
  Kao tebe što gledam.
  
  ŠALJOKU:
  
  Mislim, precedniće... mora da se uputi na pregled oćiju.
  
  DRAGO:
  
  Pregledaj ti uši, da čuješ šta ja pričam. Ja sam ubicu Abdulu video.
  
  ABDULA:
  
  Ti si ga ubio. Moja braća će da posvedoće.
  
  DRAGO:
  
  Možete, Abdula, da pričate šta hoćete, da menjate odela i uniforme, ali ti si ubica, Abduala, ti!
  
  ŠALJOKU:
  
  žAjde, žajde, vodite to tamo kod ljekara da mu pregljeda i oći i glavu.
  
  DRAGO:
  
  (Otima se od milicionera, Ćamila i Jusufa kiji ga vuku)
  Hoćeš da me na praviš ludim, Šaljoku. Sa ubicom sedite, a mene držite u apsi.
  
  ŠALJOKU:
  
  Ti vređaš predstavnike vljasti, a ti znaš da se i za to ide u zatvor, ne znaš?
  
  DRAGO:
  
  Istina je jača i od tebe i od ovog ubice ovde. Ne možete u žapsiti istinu, Šaljoku. Nećeta dugo, nećete dugo.
  
  SCENA DVADESET ŠESTA
  
  Danilo i Danica prosejavaju žito, pripremajući se za setvu. Sa torbom na leđima pred njih stupi danicin brat Rade.
  
  DANILO:
  
  E, zdravo ujače!
  
  DANICA:
  
  Šta je Rade? Ajde, sedi, sad ću ja, malo da otrbimo pšenice za seme. Kad ćeš ti sejati?
  
  RADE:
  
  Danice, mi se selimo odavde!
  
  DANICA:
  
  Šta pričaš.
  
  RADE:
  
  Moram...
  
  DANICA:
  
  Rade, kuda ćeš?
  
  RADE:
  
  U Kraljevo, a dalje ću da vidim. Prodadoh i kuću i imanje, nizašta.
  
  DANILO:
  
  Dobro, ujače znaš li šta radiš i ti i ostali. Nije ovo rat!
  
  RADE:
  
  Da je rat, čovek bi se nadao da će da prođe.
  
  DANICA:
  
  Ne brzaj Rade. Pisala sam u Beograd drugu Živku.
  
  RADE:
  
  Znam, znam, samo taj Živko se ne pojavi ovde nikako.
  
  DANICA:
  
  Doći će drug Živko, videćeš.
  
  RADE:
  
  Doći će Živko na Svetog Živka. Pisala si ti i samom Titu. Kako napišeš, tebe po glavi. Sada ti je Danice komšija Mujo Ferat, doveli ga iz Albanije. Preti da će i vaše imanje da otme.
  
  DANICA:
  
  Boga mi kad i ti odeš, Feratu će biti lakšeda otme.
  
  DANILO:
  
  Nema ujko vajde od bežanja. Treba ovde da se borimo.
  
  RADE:
  
  Borio ti se i otac.
  
  DANILO:
  
  Borio se, nije bežao.
  
  RADE:
  
  Meni ovde nema života. I Čarnojevići su bežali, pa nisu nečasni.
  
  DANICA:
  
  O kakvoj časti govoriš, pljunu ti Rade na dedovinu. Prodade meni iza leđa. Bratu, nebratu. Izdao si me!
  (Rade se pogureno udaljava. Danica viče za njim)
  Stani!
  
  RADE:
  
  Nisam te izdao. Pobiće mi decu. Ja moram sestro....
  
  DANICA:
  
  Jesi. Rezil te bilo!
  (Viče za njim)
  Kakvi Čarnojevići?! NJih su pratili sinovi pod oružijem, a vi vodite ostramoćene kćeri. Oni su terali krda stoke ispred sebe, a mi nosimo gaće na štapu. NJih je čekala vojvođanska ravnica, a šta nas čeka?! Nismo mi Čarnojevići! Mi smo nagrđeni!
  
  Danica teško zaplaka, Danilo je zagrli i spusti da sedne na vreću žita.
  
  Preko dvorišta sa kečetom na glavi, prolazi Mujo Ferat, doseljenik iz Albanije. Danica rukavom obrisa suze.
  
  DANICA:
  
  Šta je Ferate, što mi ideš preko dvorišta? Put pod noge pa idi tamo!
  
  FERAT:
  
  Ti, veljiš, moja zemlja, ti veljiš moja kuća. Ne razumem tvoja kuća.
  
  DANILO:
  
  Ti razumeš samo da kradeš i da otimaš tuđa imanja.
  
  FERAT:
  
  Ti govoriš kao tvoj otac.
  (Reče i ode prema kapiji)
  
  DANICA:
  
  Eh, svi će pobeći. Ostaćemo sami.
  
  DANILO:
  
  Mi nećemo. Ne možemo ostaviti ovu zemlju. Iz nje smo iznikli. Mi smo ta zemlja, majko!
  
  SCENA DVADESET SEDMA
  
  Danica i Danilo sačekaše Šaljokua ispred njegove kancelarije.
  
  ŠALJOKU:
  
  Šta je, jesi opet došla da izazivaš, a!
  
  DANICA:
  
  Nisam došla ja da se žalim tebi, nego državi.
  
  ŠALJOKU:
  
  Jelj ti ovde tražiš državu. Nije tvoja država ispred mojih vrata, pa ćeka tebe.
  
  DANICA:
  
  Mi samo ispred vrata i ne možemo, unutra, nikako. Čekam ja državu, a ne ona mene.
  
  ŠALJOKU:
  
  Žaljila si se ti tamo u Beogardu, pa tamo ćekaj svoju državu.
  
  DANICA:
  
  Jesam, žalila sam se i Bogu i ljudima. Neka pravda mora da postoji. Da bi sakrili zločin nad mojim čovekom, držali ste komšiju Draga dok nije poludeo. Iseliše mu se braća i odvedoše ga ludog. A vi doseliste Ferata. Kako to da iz Albanije nikada ni jedan Srbin ne pobeže, a pobeže Ferat iz Albanije sa trideset članova familije.
  
  ŠALJOKU:
  
  Poznata si ti još odavno. A tebi je krivo što dolaze ovde i Ferat i drugi iz Albanije, a!
  
  DANICA:
  
  Moj LJubo truli, a Ferat kupuje kuće i imanja. Jelž tolike pare doneo iz Albanije od Envera Hodže? Pali, otima, preti, dvadeset kuća je oterao iz Samodreže. Nije Ferat sam.
  
  ŠALJOKU:
  
  Pazi šta prićaš, tvoja mržnja nam je poznata. Ferat je došao na svoje. Jeljž postoji severni i južni Vijetnam, pa može da postoji i severna i južna Aljbanija. I neka ti bude jasno, mnogi naši rukovodioci su došlji iz Aljbanije.
  
  DANICA:
  
  Došli su svi oni što su pre rata ubijali ljude i pljačakli, pa pobegli za Albaniju. Prvo ste njih vratili.
  
  ŠALJOKU:
  
  Oni su se tako borilji protiv starog i nazadnog režima, a tebe treba zatvoriti, pa pričaj tamo u zatvoru.
  (Naiđe Petar u odelu i sa kravatom kakvu su nosili Neziri i Šaljoku)
  Evo ti, vaš srpski kadar pa pitaj njega. žAjde, Petre, ti je urazumi ako možeš.
  
  DANILO:
  
  (Nežno pomeri majku u stranu)
  Mi smo hteli do tebe Petre. Sad si član pokrajinske skupštine, pa dobro, vidiš li šta nam sve rade.
  
  PETAR:
  
  Šta je Danilo, šta vam rade.
  (Upita gledajući u zemlju)
  
  DANILO:
  
  Pola imanja su nam oteli, sad hoće i ovo pola da nam otmu.
  
  PETAR:
  
  E, pa, nije, baš, valjda, sve tako. Ima tu nekih problema sa zemljom, ne kažem, tačno je to, ali treba biti malo i strpljiv. A Danica, brate, zabrazdila pa piše.
  
  DANICA:
  
  Sram te bilo! Teži ste zemlji, nego svi ti zlikovci zajedno. Iselio si i Milana Grujina, što ti je ćerku spasao od tih zlikovaca. Bio si u komisiji da im proceniš zemlju i da je otkupite za ove što se doseljavaju iz Albanije. Gade, munja te spržila da Bog da, rđo, poturice, puj, puj, puj!
  
  Danica i Danilo izjuriše kroz vrata. Brišući lice za njima izađe i Petar. Uđe Neziri praćen Abdulom.
  
  ABDULA:
  
  Radimo, tako mi Boga.
  
  NEZIRI:
  
  Ne radite dobro, žale se Beogradu.
  
  ABDULA:
  
  Zar je Beograd važan?
  
  NEZIRI:
  
  Nije! Važni su oni, koji nam tamo pomažu. Dobio si zemlju. Vljast imaš. Šta još hoćete?
  
  ABDULA:
  
  Danici je oteto pola imanja. U ovu drugu poljovinu, rekao sam, da staljno teraju bivoljice. Otećemo sad i to.
  
  NEZIRI:
  
  Ne da otmete, nego sama da da. Dobrovoljno!
  
  ABDULA:
  
  Kako sama?
  
  NEZIRI:
  
  Da nema ni kljip kukuruza, ni zrno pšenice, ni travku, ni seno, ni stoku, a ne puškom. Kad sve izgubi izgubiće i volju da živi, a ne da čuva zemlju. Hoću da se iseljavaju, a da se na vidi, da se ubijaju, a da se ne čuje. Tako!
  
  SCENA DVADESET DEVETA
  
  U vučitrnskoj crkvi sveštenik venčava Danila i Radmilu. Završi tropar i ispita mladence.
  
  SVEŠTENIK:
  
  Da li ti, Danilo, uzimaš Radmilu za svoju zakonitu suprugu i da li ti, Radmila, drage volje uzimaš Danila za svog muža?
  (Mladenci klimnuše glavom)
  Što je svezano pred Bogom, nekž bude i pred ljudima! Amin!
  (Sa glava im skide krune i oni mu poljubiše ruku, tražeći blagoslov)
  
  SCENA TRIDESETA
  
  Danica u crnini stoji na Slavoljubovom grobu. Kleknu, zapali sveću i prekrsti se.
  
  DANICA:
  
  Eh, pusto je ovde kod tebe moj Slavoljube. A nigde i nije bolje. Samo nas gavrani nadleću, drugih gostiju i nemamo. I goblja nam gaze, pale, pljačkaju, otimaju, kupuju. Opet balisti ubijaju, kao da nije bilo rata. Znam šta te i mrtvog brine. Danilo se venčao u vučitrnskoj crkvi. Sad će u vojsku. I svadbu i ispraćaj u vojsku o jednom trošku. Ne mogu vrana satove da čekam.
  (Skide crnu maramu sa galve u ostavlji na grobu)
  Neka se LJubo proveseli i ovo malo ljudi što je ostalo.
  
  SCENA TRIDESET PRVA
  
  Sa Abdulaom na čelu, grupa šiptara u jednoj vrsti, svi sa kečićima na glavama stoje u stavu mirno. Muzika tiho svira: Za svaku tvoju riječ. Napred u svečanim odelina stoje Neziri i Šaljoku.
  
  ŠALJOKU:
  
  U saopštenju treba istaći - umro je drug Tito, najveći prijatelj aljbanskog naroda. Aljbanski narod mu je zahvalan za sve što je ućinio za nas!
  
  NEZIRI:
  
  Kad je poslednji put doljazio, Škavelji su mu reklji da su mu ovde cepali sljike.
  
  ŠALJOKU:
  
  A mi smo reklji da su to podmetnulji srpski nacionaljisti. Udba! Mi podmetnulji njima, oni htelji da podmetnu nama, a mi podmetnulji njima.
  
  NEZIRI:
  
  U saopštenju treba da se doda i naše saućešće i nekako da se kaže - on je umro, alji mi imamo njegovo obećanje i njegov zavet!
  
  ŠALJOKU:
  
  Sve tako, a po protokolju naše pojedinaćno saućešće. Nego, jedan stari Aljbanac, Raim u narodnoj nošnji, neka ide u Beograd i prođe pored odra u mimohod. U narodnoj nošnji i neka nosi sljiku Tita.
  
  NEZIRI:
  
  To je dobro, to je dobro. Spontano neka predstavlja aljbanski narod i vljast. A posle sahrane, svi komiteti, svi fakuljteti, svi da zahtevaju zajedno sa narodom, republjiku!
  
  ŠALJOKU:
  
  Kosova republjik!
  
  SCENA TRIDESET DRUGA
  
  Drago Stojković tetura ulicama Beograda. Osvrće se i vabi pse. Okreće glavu i zvera po visokim porozorima. Iz džepova vadi zemlju i steže je u šakama.
  
  DRAGO:
  
  LJudi, da vas pitam, ljudi, da me uputite, gde sad žive moji sinovi? Kako da nađem kuću u Samodreži?! Puče grom među nas.
  (Stenjući, pogrbljeno ide dalje, diže glavu i viče)
  Znate li gde je sada moj kum Milan? Gde živi moj pobratim Stojan, gde mi je rodbina. Nisam se od njih tome nadao. Ostavili me. I groblja izorali i svoje mrtve odneli.
  (Glasno vabi pse)
  Samo pse ostavili! Zavijaju po praznim avlijama. Slute pustoš! Slute pustoš... jaoj, pustoš!
  
  
  Otvara šake i zemlju prosipa po licu i glavi. Sa visokih spratova neko mu dovikuje: Šta se dereš? Spava narod!
  
  SCENA TRIDESET TREĆA
  
  Danica i Danilo okopavaju njivu.
  
  DANILO:
  
  Radooo! Ej, Radmila. Nema Radmile, crkoh majko od galdi.
  
  DANICA:
  
  Sad će Rada, sad će. Pa, ne može sirota da leti, sa stomakom do zuba.
  
  DANILO:
  
  Ja sam ti u vojsci navikao na vreme da jedem.
  
  DANICA:
  
  E, Boga mi, nije ti ovo, sine, vojska. Ovde moraš prvo da zaslužiš, pa da jedeš. žAjd, idi napoj one jadne krave.
  
  Danilo ostavlja motiku i polazi. Iznenada opkoljavaju ga Abdula, Ćamil, Jusuf i dvojica Feratovih sestrića. Natrčaše na njega i oboriše ga da zemlju. Danica pritrča da se baci preko sina. Dvojica Feratovoj sestrića je podigoše. Danica ugleda Ferata kako vadi pištolj. Danilo se otrže i ustade. Ferat nanišani i opali mu u leđa, nekoliko metaka za redom. Mahnu pištoljem i krenu sa svojim pratiocima. Okrenu se i prosikta na Danicu.
  
  FERAT:
  
  Škinja, jaćef ša nona! Ovo nije srpska zemlja, ovo zemlja Enver Hodže. Ja, škinja imam deset sinova i deset kuća, a ti gledaj kud ćeš.
  
  Danica se dovuče do mrtvog sina, podiže mu glavu i stavi je u svoje krilo. Odjekivala je dolina između kuće, reke i samodreške zapustele crkve.
  
  DANICA:
  
  Ima li igde iko.... ima li igde iko žiiiiiiv!
  
  
  
  
  
  KRAJ
  
  
  
  
  
  Škavelj - šiptarski pogrdni naziv za Srbe.
  
  Škinja - šiptarski pogrdni naziv za Srpkinje.
  
  Mret - vođa
Оценка: 4.00*2  Ваша оценка:
По всем вопросам, связанным с использованием представленных на ArtOfWar материалов, обращайтесь напрямую к авторам произведений или к редактору сайта по email artofwar.ru@mail.ru
(с) ArtOfWar, 1998-2023