ArtOfWar. “ворчество ветеранов последних войн. —айт имени ¬ладимира √ригорьева

Jovanovic Oliver
1991 - Moje viђeњe rata

[–егистраци€] [Ќайти] [ќбсуждени€] [Ќовинки] [English] [ѕомощь] [ѕостроени€] [ќкопка.ru]
 ¬аша оценка:
  • јннотаци€:
    Ќа сербском €зыке

  
  
  
  
  OLIVER JOVANOVIЋ
  1991-MOJE VIЂEЊE RATA
  
  ѕ–¬ќ ODЎTAMPANO »«ƒјЊ≈, 1997
  ( ƒќѕ”Њ≈Ќќ PDF - »«ƒјЊ≈ 2008 )
  
  
  
  –ј“Ќ»ћ ƒ–”√ќ¬»ћј
  
  ƒ–јЈ»Ќ÷”
  “”–„»Ќ”
   јѕЋј–” ( »« ЅјЊј Ћ” ≈ ) »
  Ќ≈ѕќ«Ќј“ќћ ¬ќЈЌ» ” ” ”Ќ»‘ќ–ћ» ,,“»√–ќ¬ј,,
   ќЈ» Ј≈ ѕ–»—“јќ ƒј √ј —Ќ»ћ»ћ
   јќ » ,,÷»¬»Ћ»ћј,,
  Ѕ»Ћ»Ј” ,  ќЈ» Ј≈
  ѕќ ћќћ — –ќћЌќћ ћ»ЎЉ≈Њ” ѕ–ј¬» ’ј ≈–
  ÷»— ” ,  ќЈ» ѕќ—≈ƒ”Ј≈ «ј»—“ј –≈“ ” ќ—ќЅ»Ќ” :
  ”ћ≈ ƒј «ј»—“ј
  —ј—Ћ”Ўј —ј√ќ¬ќ–Ќ» ј
  ƒќЅ–»¬ќЈ” »¬јЌ ќ¬»Ћ” , —Ћ» ј–”
  (TORONTO , CANADA )
  » Ќј–ј¬Ќќ , ћќЈќЈ ћј„ » ÷»÷»
  
  
  
  ¬–EME PRE
  
  
  CRVENA ZEMЉA
  
  Iz kasarne mornariчke peшadije u Ўibeniku (1), duga kolona vojnih vozila kreћe u leto 1989 godine u pravcu Knina(2).Kao vojni kuvar putujem sa komorom.Sedeћi pored vozaчa , ravnoduшno upijam pogledom kilometre i kilometre krшa sa obe strane autostrade , naчete tu i tamo tamnom mrљom krжљavog stabla ili жbunom.Predeo naseљen zmijama , шkorpijama i љudima.Ўofer , momak iz Bosne , ima oчi suжene poput crte zbog ogњene beline dana napoљu (3) , psuje dok potoci znoja meandriraju њegovim zaжarenim licem ispod plave beretke.Ni sam nisam u boљem staњu.Par sati kasnije kada je kvalitetnu ploчu autostrade veћ zamenio obiчni , izlokani put , izmeђu dva,, preskoka,, kamiona-cisterne tek onako da neшto kaжem , upitah vozaчa - ,,Ўta misliш , zaшto je zovu Crvena zemљa ?,,
  Naziv ,,Crvena zemљa,, nije politiчka simbolika kako sam se kasnije uverio struжuћi sasuшeno blato boje rђe sa чizama.Ostali smo tamo moжda nedeљu dana , pod шatorima , na terenu nalik onom viђenom kroz objektive ,,Vikinga-1,, na Marsu.Retki љudi koje susreћemo su prema nama neobiчno љubazni.Seћam se starijeg чoveka koji je svoj motokultivator vozio uporedo sa kamionom nudeћi vozaчa bocom crnog vina(4)
  Polazimo u pravcu Benkovca.U чetinarskoj шumi u blizini ,,autoceste,, formiramo logor.Zavrшni deo veжbe treba da se odigra negde u okolini.Do tada su jedinice mornariчke peшadije(5) simulirale ofanzivna dejstva a ,,pozadinci,, su shodno svojoj nameni odrжavali logistiчku podrшku na potrebnom nivou( 6 )Sada i intendantski vod dobija svoju ,,solo taчku,,
  Trenutna evakuacija.Nekoliko kamiona ( sa kuhiњama) i џipova (7) zapuћuje se dva-tri kilometra daљe , prolaze razliчite tipove zemљiшta-od kamenitog ,obraslog чetkastom travom do niske retke шume sastavљene od neчega viшe nalik шibљu nego drveћu.Stajemo usred jednog takvog чestara.Iskaчem iz kamiona , nespretno , i okovani kundak moje puшke (8) za dlaku promaшuje nos radio-veziste.Sudaramo se , on pada i pravo je чudo da je radio –stanica koju nosi na leђima чitava.Gleda me zapaњeno , u neverici. ,,Ej , чoveчe , na чijoj si ti strani ?,, pita me glasom koji podrhtava.Tu izviњeњe malo pomaжe ali se ipak na tome (sreћom) sve i zavrшava.Zastavnik (9) nizak , suvoњav , sa fizionomijom Save Kovaчeviћa (10) inaчe glavni u puшkarskoj radionici , kao najstariji po чinu u naшoj jedinici , nareђuje postrojavaњe.Saznajemo da smo u okruжeњu ,,plavih,,(11) i da je naш zadatak da izbegnemo ,,zarobљavaњe,, dok ,,naшi,, ne razbiju ,,њihove,, Prosto.„ujem svoje ime dok ,,ћata,,(12) чita raspored , ko je na straжi i kada.Pada sumrak.
  Sedim na borbenom rancu , leђima osloњen na toчak kamiona , misleћi na svoju sobu (13) Na biblioteku , krevet i pisaћi sto.Na krevet.Lagano postajem svestan чiњenice da NEЋU da ,,dreжdim,, na straжi ove noћi.Neћu i taчka ! Ovo je i za mene novina (14)Momak iz Loznice (15 ) koji ima sliчnu ideju i joш jedan iz Ceљa (16 ) udruжuju se samnom.Iz kamiona u kome su madraci , ћebad i spavaћe vreћe , uzeli smo ono шto nam je bilo potrebno , zavukli se u жbuњe i odspavali mirno do jutra.Kaжu da je te noћi ,,treшtalo,, od rafalne paљbe.Ni ja ni ova dvojica nismo чuli niшta , kao da su nam uшi zapuшene vatom.Spavao sam na svom krevetu u svojoj sobi.Gluv za ceo svet.
  Zastavnik nas je izveo i postrojio dva koraka ispred celog voda.Smeшkao se kao maчor.Bio je to trenutak istine. ,,Vas trojica,, rekao je ,, ako ikada bude rata –prespavaћete ga ...i neћe vam biti niшta ,, (17)
  
  
  TERMINATOR
  
  ,,Judgmant day,, sam odgledao u bioskopu pre poчetka rata. ,,Terminator,, znaчi doslovno : ,, onaj шto ograniчava , okonчateљ ,, (Koren ove reчi postoji u latinskom jeziku a odatle je ona preшla i sasvim se odomaћila u engleskom i samim tim u veћini svetskih jezika.)Takoђe, u opшti govorni vokubular ulazi i ,,Rambo,,( First blood, 1982) Ova dva izraza su davno pre poчetka graђanskog rata kruжila Balkanom , izvrшila odreђeni uticaj , uшla u poslovicu i anegdotu i postala deo novopeчene ,,narodne tradicije,,(18) Postoji i treћa nezaobilazna reч , reч ruskog porekla.Prezime jednog Sovjetskog oficira postalo je sinonim za najpoznatiju juriшnu puшku u istoriji - ,,Kalaшnikov,, poznatu i kao ,,AK-47,, Zaчudo , do poчetka graђanskog rata u Jugoslaviji , i pored чiњenice da se u naoruжaњu JNA veћ decenijama nalazila modifikovana , Jugoslovenska verzija nazvana M-70B1(19) malo ko je ( osim љudi kojima je to posao , naravno )pomenuto oruжje povezivao sa чuvenim ,,Kalaшnikovim,, tako чesto viђenim u ,,Rambo filmovima,, Samo zato шto je moja radoznalost sezala i u tom pravcu, znao sam da naшa vojna industrija nije tako inventivna kako je to nastojala da prikaжe dnevna propaganda preko masmedija ili u шkoli , na чasovima ,,odbrane i zaшtite,,(20) U reчnik proseчnog graђanina reч ,,Kalaшnikov,, ulazi verovatno tek sa ,,sluчajem Ўpegeљ,,(21) Koristeћi neznaњe obiчnog чoveka , televizija Beograd govori o zapleњenim ,,Kalaшnikovima,, kao o sasvim stranom oruжju , oruжju koje se prvi put pojavљuje u regionu.Ali vratimo se Ўvarcenegeru (Schwarceneger) u crnoj koжnoj jakni , sa tamnim naoчarima , na motociklu.Veliki plakat.Jedan u izlogu bioskopa u mom rodnom gradu Zajeчaru.Drugi na zidu jedne kuћe u varoшici koja se zove Daљ.Kuћa je hrvatska.Pokuшao sam da napiшem pesmu na tu temu po povratku iz rata.Zadrжao sam samo prvu reчenicu: ,,Ovo je rat љudskih terminatora...,,
  
  
  OVO JE RAT ЉUDSKIH TERMINATORA
  
  
  CETIЊE
  
  Jun 1991.Polaжem prijemni ispit na Cetiњskoj лikovnoj аkademiji( 22) Kao i na svim ispitima te vrste , tu se nalaze mladi љudi iz cele zemљe.Њihovi gradovi zovu se Dubrovnik , Beograd , Љubљana , Sarajevo, Bitoљ...Praktiчno to je -,,Jugoslavija u malom,,
  Po povrшini smeђeg pak-papira , povlaчim linije lipovim ugљenom prateћi konture modela , smeжurenog starчiћa koji stoji na drvenom podijumu.Osloњena na zid je slika koju sam radio prethodnog dana ( To je mrtva priroda – glineni krчag , sivoplava draperija i talijanski шlem u onom staњu u kom obiчno sreћemo plehane isluжene шporete na ђubriшtu , rupiчaste i crvene od rђe , tanke poput kartona.Pedeset godina je proшlo od sverskog rata-nije ni чudo)Dok stojim iza crtaћe table , prouчavajuћi nagog чoveka чiji oblik memoriшem , do mene dopire tihi razgovor negde iz ,,шume,, starih i oљuшtenih шtafelaja , koji mi prolazi nenametљivo kroz svest.Neшto me ipak privuчe da za trenutak odbacim problematiku proporcija i pomnije osluшnem razgovor.Mladiћ iz Beograda i devojka (malo mesto nadomak Bara , Crna Gora) prepriчavaju neki vrlo zanimљiv dogaђaj (koji je opet neko prepriчao њima)U pitaњu je auto koji чeka svog vlasnika na nekom parkingu.Potpuno ,,spљeskan,, tenkovskim gusenicama.Prilazim bliжe.Pitam:,,Gde se to desilo ?,, Prva mi je pomisao – negde u inostranstvu.Bliski istok , Irak , Palestina.Tako i formuliшem sledeћe pitaњe.,,Ne, ne tamo.Slovenija...,, kaжe devojka.Zatim , ratoborno sevajuћi oчima , komentariшe , sasvim glasno akciju vojske , uжivajuћi u izrazima koje najчeшћe koriste fudbalski navijaчi: ,,Srediћe ih...Ima da ih rasturimo...Tako im i treba,, itd.Њen sagovornik se smeшka.Devojka iz Slovenije koja se nalazi u istoj prostoriji ali na њenom suprotnom kraju , ima izvestan alibi da moжda niшta i neчuje od od svega , шto pokazuje ћutaњem.Kasnije sam je чuo da kaжe:,,Zaшto nas napadaju ? Mi nikoga ne napadamo !,, Hrvat iz Dubrovnika , nije rekao ni pre ni posle iшta.Ћutao je , potpuno zakloњen masivnom crtaћom tablom i marљivo gradio mreжu linija.„ula se samo шkripa lipovog ugљena po papiru.
  Na peronu жelezniчke stanice u Titogradu(23) dok iшчekujem voz koji ћe me odvesti kuћi , ne primeћujem neku posebnu nervozu ili paniku kod putnika.U kojoj meri su oni svesni da je poчeo graђanski rat ? Ne znam.Sedim na klupi a do mene je чovek sredњih godina , odsutnog izraza lica.U ruci mu je jedan od onih ,,џepnih,, televizora tipa.. CASIO.Razgovaram sa њim o trenutnoj situaciji , o kojoj nemam pojma jer sam za tih nedeљu dana na Cetiњu , bio praktiчno iskљuчen od svega , misleћi samo na prijemni ispit.„ovek mi ukratko objaшњava ,upuћuje me u neverovatne vesti koje su do њega doprle i u koje ni sam ne moжe sasvim da poveruje. Za to vreme , u њegovoj шaci, na liliputanskom plaviчastom ekranu, promiчu neki tamni obrisi izbrazdani jakim statiчkim smetњama - moжda kolona civilnih vozila , moжda kolona tenkova , ko ћe ga znati ? U svakom sluчaju slike iz Slovenije video sam tek po povratku kuћi.Tako sam potpuno sluчajno propustio poчetak prvog pravog rata na tlu Evrope od zavrшetka Velikog Svetskog (24 )
  
  
  NIЎ - EKSPRES
  
  
  BUЂEЊE
  
  Ne znam kada sam napisao svoju prvu SF priчu ali je to bilo jako rano , joш u niжim razredima osnovne шkole.Jedna , inaчe nezavrшena priчa , mi je sada posebno zanimљiva.Imao sam sedamnaest godina kada sam inspirisan romanima poput ,,The Death of Grass ,, чiji je autor Britanac Џон  ристофер (John Christopher ) pokuшao da na papiru stvorim jedan , kako sam tada mislio , priliчno neverovatan scenario. U toj priчi koja je ostala bez naziva i raspleta , ja sam u stvari predvideo jedan buduћi rat – rat u Jugoslaviji...
  U dva sata noћu , donosilac poziva je ,,nalegao,, na zvono.Te noћi legao sam kasno.Pratiо sam ,,BBC World Service,, (25) i postavio impregnirano platno na шtafelaj.Spavao sam ili dremao tek jedan i po sat, kada me prodorni zvuk u pravom smislu reчi ,,ubo,, pravo u srce (i tamo ostao da vibrira)Moj otac je prvi izaшao u hodnik a ja sam i daљe ,,spavao,,Kroz zatvorena vrata svoje sobe чuo sam glasove.Predosetio sam odmah da je neшto sa mnom u vezi.U polu-panici koja je kod њega izbijala uvek u prisustvu uniformisanog lica , on je i ne proчitavшi kome je poziv nameњen ,potpisao dotiчni dkument svojim imenom (znam da sam oduvek mrzeo tu њegovu osobinu koja se graniчila sa servilnoшћu.U њegovim ћelijama nije bilo pobune.To je bilo iznad њegove moћi)Kada sam otvorio vrata svoje sobe ,spazio sam malog , жgoљavog чiчicu sa velikim uшima i baterijskom lampom.Gledao me saжaљivo , nekako sa sauчeшћem.Nesporazum je bio razreшen , poziv je bio za mene i prvo шto sam чuo iz oчevih usta bilo je :,,Odmah se spremaj.Veћ ti шtopuju vreme !,,Dobar graђanin.Savestan graђanin.Uvek na usluzi sistemu.Jedan deo mene se povinovao i potiшteno predao nekome ili neчemu u ruke.Onaj drugi je uvreђen , zareжao.Mogao je da proчita poziv , da slaжe da nisam u stanu ili neшto sliчno.Mogao sam da mu oprostim nedostatak maшte ali nedostatak жeљe da me spase od izruчeњa maшineriji sistema to ne !Moja majka je pristavila lonчe za kafu dok sam se oblaчio.Uniformu nisam imao jer je nisam ni zaduжio(26)Proшle su dve godine od mog dolaska iz armije.Nisam oчekivao(kao шto to obiчno i biva) da ћu se tako brzo opet naћi u sivo-maslinastoj koшuљi (—краћено – ,,—ћЅ,, ) Psovao sam vezujuћi pertle na patikama- mislili su da sam uplaшen , a bio sam љut , kivan na ceo svet.Kolima smo poшli do kasarne.
  
  
   ј—ј–Ќј
  
  U tri sata ujutru , ulice grada deluju krajњe propalo i turobno.U kasarnama je taj utisak pojaчan , arhitekturom vojnih zgrada koje kao da su namerno tako osmiшљene da ,,ubiju,, monotonijom , hladnoћom i sivilom.Kazneno-popravni domovi , mnoge шkole i bolnice poseduju чesto istovetne fasade.Sliчnost po svemu sudeћi nije sluчajna (Jednom sam napisao : ,,Ўkola je fabrika za programiraњe љudi i њihovo uspeшno uklapaњe u sistem.Zatvor je fabrika za reprogramiraњe љudi чiji je program pogreшan , zastareo ili iz nekog drugog razloga ne odgovara sistemu.Konc-lager je fabrika za fiziчko uniшtavaњe љudi чiji se program ne da ispraviti ili je reprogramiraњe presporo i ne obeћava ,,) Kasarna je u stvari neшto izmeђu шkole i zatvora.Rukujem se s ocem i kreћem prema kapiji.Ja sam na pokretnoj traci.
  
  
  
  NIЎ
  
  Iz kasarne su nas stotinak ,,spakovali,, u dva autobusa i uputili na adresu garnizona u Niшu (27 ) Bilo je u tom ,,paketu,, veterana ,,okolo-naokolo,, veжbi , koji su prepriчavali lovaчke storije , шto je predstavљalo gimnastiku za opuшtaњe nerava , kao i ћutљivih , zabrinutih ili чak ravnoduшnih lica , lica zguжvanih od umora i pomirenih sa sopstvenom sudbinom.Mahom radnici , neшto pravih seљaka...sve ostalo spada u klasu rariteta.Dok posmatram Nemaчki koncentracioni logor ,,Crveni krst,,( 28 ) i zarђalu , izuvijanu bodљikavu жicu pod prvim zracima sunca kroz musava, prљava stakla autobusa , шofer se okreћe prema nama i klima glavom -,,kraj puta narode !,, Kasarna i koncentracioni lager – muzej su odvojeni samo zidom.Doчekuje nas veliko spremaњe.Tenkisti drжe motore ,,osamdesetчetvorki,, (29) upaљene.„ete pakuju liчnu opremu.Jedan deo poligona je potpuno prekriven borbenim rancima , transportnim vreћama , шatorskim krilima , шlemovima. ,,U svakom sluчaju,, pomislio sam ,, ovde su u pitaњu manevri a ne par dana smucaњa po brdima,, Dobili smo hranu.Proшao sam tog dana bez brijaњa (30) ali sam morao na шiшaњe.Uniforme- ne sasvim kompletne , pokupili smo sa gomile ispred jednog od magacina. Nisam naшao naramenice obiчnog vojnika-uzeo sam desetarske (31) Tada sam prvi put kod nekih vojnika video takozvane ,,ploчice,,(Ameriчki marinci svoje zovu ,,pseћe,,) koje se nose oko vrata i sluжe za prepoznavaњe vojnika nakon њegove pogibije na bojnom poљu.Veћina vojnika ih uopшte nije imala .Ove ,,ploчice,, bile su u stvari metalne kutijice , poput minijaturnih tabakera .Unutra-par listiћa navoшtene hartije sa odшtampanim rubrikama za liчne podatke.Primitivnost i nefunkcionalnost predmeta su izazivali podsmeh.Fabrika koja je proizvela , ovaj u ratu ipak vaжan deo opreme nije ugradila ni najprostiji metalni lanчiћ.Umesto lanчiћa , kroz rupice na vrhu kutijice , provlaчio se obiчan taњi kanap.
  
  
  IЎ„EKIVAЊE
  
  Nekoliko dana kasnije – veћini postaje jasno da je :
  
  1.Stvar ozbiљna.
  2.Da ima viшe veze sa Hrvatskom nego sa bilo чim drugim.
  3.Da smo gadno namagarчeni.
  
  ,,Znalci,, su uporno tvrdili da su u pitaњu manevri na granici sa Hrvatskom ( 32 ) kod Oџaka ili Apatina.Izvestan broj rezervista se nakon viшe dana neizvesnosti (a stekavшi utisak da je neko ,,zaboravio,, da nas u potpunosti i opremi i obavesti -kuda mi to , doђavola , idemo ? ) samoorganizovao , i uputio kod komandanta kasarne . Stvar je bila negde na granici pobune a opшti oseћaj nelagodnosti koji je sve to inicirao nije bio ni u kom sluчaju bez osnova.Videli smo svakodnevne odlaske raznih jedinica i znali smo da i na nas dolazi red.A niko od nas nije joш uvek dobio bilo kakvo oruжje u ruke.Zar da nas poшaљu nenaoruжane , kao ovce na klaњe ? ( Ma koliko neverovatno zvuчalo – zaista je bilo nekoliko grupa rezervista koji su poslati na front bez naoruжaњa ) Ne seћam se viшe , kako sam se i ja naшao u ,,delegaciji,, koja se obrela u prostorijama komandanta kasarne ,,Stevan Sinђeliћ,, ( 33 ) Komandant je љubazno sasluшao naшu grupu , nasmejao se , pogladio svoje brkove налик на turske i veћ je izdavao nareђeњe kojim je podela oruжja постајала gotova stvar.U roku od pola sata bili smo , како се то каже , pod punim naoruжaњem( 34 ) Ispostavilo se da su puшke koje smo traжili bile iz nekog razloga uredno spakovane u nekoliko civilnih kamiona - hladњaчa. Na moje olakшaњe nijedna nije spadala u kategoriju poluautomatskog oruжja.Prilikom podele oruжja , visoki Crnogorac (inaчe stariji vodnik po чinu) mi je pored automatske puшke dao u ruke i њen bajonet (35) ali bez uzice koja spreчava iskliznuћe noжa u borbi ili preciznije prilikom klaњa protivnika.,,Ovo ti neћe trebati,, rekao je , ali se kasnije predomislio i pruжio mi uzicu.Ўto se puшke tiчe – bio sam oduшevљen svojom ,,igraчkom,, (kao шto sam veћ napomenuo , u vojsci sam imao poluautomatsku puшku ) koja je imala i laki preklopni kundak (36) Oruжje nas je sve umirilo kao decu . Viшe nije bilo protesta.„ekali smo na red da poђemo.A kolone guseniчara i toчkaшa su svakodnevno odlazile.Prvo tenkovi i oklopni transporteri pa vozila ostale namene.
  
  
  POLAZAK
  
  Civilni autobusi firme ,,Niш – ekspres ,, parkirani jedan iza drugog , otvorenih vrata чekaju da progutaju joш jedan љudski tovar( Pada mi na pamet antologijska scena iz оног filma ,, оса,, ( Hear ) Miloшa Formana .Doduшe , tamo je prevozno sredstvo ,, Hercules,, sa чetiri moћne elise ali poenta je – ista ) Pre ulaska u њihovu sparnu utrobu , dobijamo na licu mesta , svako po stopedeset metaka , uz upozoreњe da prazan okvir (jedan od pet ) bude u puшci.Dok ubacujem okvir u automat od nekud se pojavљuje moja majka.Nije mi jasno kako je uшla u krug kasarne ali je tu i grli me.Primeћujem da kod њe osim brige za mene ,postoji i oseћaњe ponosa zbog mog odlaska u rat.Oseћam i razoчareњe i љutњu zbog toga.I pored toga шto je kraj mene , чini mi se da sam potpuno sam , jer me ne samo drжava , veћ i oni najroђeniji preћutno i mireћi se s tim шaљu u rat.Ўarolika masa sveta tiska se oko ograde kasarne.Mnogo ruku maшe , mnoшtvo radoznalih oчiju prati svaki pokret.,,Igra meчka ...,, чujem vojnika da kaжe.
  
  
  KONVOJ
  
  Zmija sastavљena od autobusa , kamiona , џipova , tromo leжi na suncu...Sve to registrujem ali kao da mi ne dopire do svesti.Automatsku puшku drжim osloњenu na koleno.Koшuљa mi se lepi od znoja ,oseћam je na koжi kao gњecavu , vlaжnu krpu.Na prozorima nema zavesa i sunce prosto pali.Konvoj stoji na pola puta izmeђu Niшa i Beograda.Pada mi na pamet da mogu jednostavno da izaђem iz autobusa i odem.U autobusu nema oficira ili vojne policije.Ali iako nemam lisice na rukama postoje drugaчiji okovi (koje opaжam jasnije nego veћina љudi sa kojima putujem ) a koje i pored pune svesti o њihovom postojaњu nemogu da raskinem.Oni su ugraђeni duboko u meni joш u porodici i шkoli , i ja sam , avaj , samo programirana љudska maшina koja ,,dobrovoљno ,, odlazi na stratiшte.„ak me obuzima i neka neobjaшњiva radost , oseћaj lakoћe i poleta.Civili maшu iz automobila u prolazu.Tri raшirena prsta pomaљaju se kroz otvoreni prozor automobila(37) Ўaљu nas na klaњe kao gladijatore , a neshvatљivo jak iracionalni talas ponosa trese svakog od nas u uniformi.U tom trenutku bilo mi je apsolutno jasno , video sam energiju pokretaчa.Shvatio sam kakva je sila bacala mlade Nemce ili Ruse u ogaњ posledњeg svetskog rata.Neшto od toga mogao sam da izrazim reчima.Strah od poniжeњa i odbaчenosti ako pokaжu sopstveni strah.Iшli su do kraja radije nego da dozvole da ih prezir druшtva i sopstvene porodice dotuчe.Ali to je racionalni deo objaшњeњa.One neiskazano je u stvari najbitnije.Pred oчima mi je najednom blesnuo i чudan paradoks – ubiti u miru je zloчin.Ubiti u ratu zaчudo nije kriminalni чin.„ak dobijeш i medaљu.Zakљuчio sam da druшtvo ne kaжњava nasilno uzimaњe љudskog жivota veћ egoizam pojedinca koji je to uчinio zarad svojih liчnih interesa.Uradi to zbog interesa grupe ili druшtva u celini – eto heroja s lovorikama.Noћ je uveliko pala kada smo prispeli na granicu s Hrvatskom , samo nekoliko kilometara od mosta sa zvuчnim nazivom -,,Most Bratstva i Jedinstva,, (38 ) Joш uvek je bilo nade da ga neћemo preћi.
  
  
  TENKOVI NA MOSTU BRATSVA I JEDINSTVA
  
  Izlazim napoљe.Jeseњa topla noћ je puna elektriciteta , zbog predstojeћe oluje , Mesec priguшen tamnim oblacima a do mene stiжe neшto jaчi vetar od obiчnog povetarca koji pomera liшћe i granчice na drumu.Ipak relativno je mirno i tiho izuzev napona u nervima i onoga u atmosferi.Nekakvog bockaњa na licu , u grudima.Sa obe strane druma na bledoj meseчini beli se drvored topola.Dva autobusa sa upaљenim svetlima , par kamiona i jedan oklopni transporter чekaju neшto.Gledam napred u tamu i najednom, s druge strane Dunava , koji se ne vidi u tami , na neodreђenoj , varљivoj daљini , uoчavam жute taчkice signalnih raketa kako sporo padaju. Priseћam se onoga шto znam o toj stvari.Poseduje mali padobran , verovatno ne veћi od џepne maramice.,,Tako je blizu a onaj idiot (шofer) drжi upaљena svetla,, prolazi mi kroz glavu.Odluчujem da na svoju ruku prazan okvir u automatskoj puшci zamenim punim.Jedan od rezervista polazi za mojim primerom.Veћina vojnika se nalazi u nekom raspoloжeњu kakvim se odlikuju ekskurzije ili ispraћaji u vojsku.Jedan deo spava na svojim sediшtima , drugi sluшa ,,narodњake,, na radiju , dvojica ,trojica napoљu, puшe leђima nasloњeni na autobus.Neko priчa o fudbalu (,,Crvena zvezda,, je opet izgubila meч.Ўta da se radi ? ) Ўofer izraчunava koliko je potroшio goriva , i dok to radi postaje svestan ZVUKA. Љudi prekidaju razgovor.Daleko brujaњe i шkripa.Zatim postaje grmљavina , zvuk nalik drobљeњu kamena i zveketu teшkih lanaca.Autobus se namah prazni.I tada u opшtoj pometњi deшava se ono шto nikoga ne ostavљa ravnoduшnim...
  Visoko iznad naшih glava BLESAK – farovi ili reflektori.Liшћe oduva s puta nekakav џinovski ventilator.Tenkovska kolona zatrese zemљu kao dizel lokomotiva.Zaleprшa trobojka sa ravnokrakim krstom i ocilima na kupoli prvog tenka.Silueta tenkiste (sa uspravљenom rukom -tri prsta raшirena u pozdrav ) proleti mreжњaчom i nestade u mraku...
  Delovao je nestvarno , nekakav mehanizovani kentaur , osvetљen odozdo kao u dokumentarnim filmovima – жurnalima iz Drugog svetskog rata koje prati ona gromoglasna Vagnerova muzika.Ona do maloчas , mlitava masa љudi kraj puta , najednom se naoшtri.Osetio sam slatku jezu , dlaчice su bile nakostreшene na rukama i nogama.Ўuma ruku se podiжe odpozdravљajuћi tenkisti.,,Srbija,, prolomi se ,, Srbija,, i ,,Svi, svi, svi..,,U trenutku je sve bilo tu.Scena ,,muњevitog rata,, ( ¬LITZKRIEGH ) koju sam video samo na ekranu – ulaz Nemaca i Rusa u Poљsku , Japanaca u Indokinu , Rusa u Nemaчku.I ja sam deo istorije ovog чasa dok stojim trenutno zahvaћen (i pored unutraшњeg otpora mog drugog ,,ja,,) impulsom koji шaљe na barikade i kroz minska poљa.Tenkovi su otiшli a љudi su ostali zaжarenih obraza i oчiju koje cakle.Oђednom su svi bili orni i puni energije.,,Ўta чekamo ? Ўta чekamo?,,
  
  
  POЉE / ILI JOЎ NEЎTO O PSIHOLOGIJI MASE /
  
   (Mnogo sati ranije) Vojvoђanska ravnica.Konvoj miruje.Desetak metara od autoputa je њiva a na њoj-lubenice.Posmatram neшto neobiчno.Barem polovina rezervista izaшavшi iz autobusa i џipova , kreћe u tom pravcu sa oчiglednom namerom da proba ukus tih lubenica.Ўta je tu чudno ? Niшta , osim њihovog previшe usaglaшenog naчina kretaњa zbog чega liчe na labavi stroj .Veћina naravno ima bajonete.Ubadaju zrele lubenice vrhom seчiva.Niko ne pomiшљa na zabrane , na privatno vlasniшtvo.U masi , kada se oseћaju jaki , љudi чine mnogo toga шto inaчe ne bi uradili kao pojedinci.A moжda je ova reakcija bila neko kolektivno praжњeњe.Surova igra odraslih koja ima ulogu da pripremi za neki sasvim ozbiљni dogaђaj u buduћnosti ? Kada sam o ovoj temi kasnije razgovarao sa mladiћem na sediшtu do mene , odmerio me je neprijateљski.Viшe nikada nismo ni o чemu razgovarali.
  
  
  CROATIA ILI SILOM AGRESOR
  
  
  PREKO CRTE
  
  Ne znam ko je dao zeleno svetlo za pokret – uglavnom , uskoro smo bili na mostu( ni dan danas mi nije jasno zaшto vozaч ,svestan da zalazimo u ratnu zonu , nije makar ugasio svetla u autobusu )Radio-kasetofon treшti.Turbo-folk.Osvetљeni kao novogodiшњa jelka prelazimo dugi most preko Dunava(Most, poluvidљiv u noћnoj izmaglici , mestimiчno je osvetљen жutim elektriчnim svetlom i nelagodno me asocira na ,,Twilight zone ,, )Pojavљuju se џakovi s peskom.Mitraљeska gnezda.Vojna policija ili specijalne policijske jedinice sa zaшtitnim prslucima.Poчiњe da me hvata prva jaчa nervoza.Ostavљamo most za sobom i svuda oko nas je mrkli mrak.Napred u svetlu farova iskrsavaju avetiњske kuћe bez prozora.Po neko maчje oko seva iz mraka zelenim ogњem.Kroz prozor sa moje desne strane na kome se kondenzuje vlaga , ne vidim niшta osim svog unezverenog lika.Da je svetlo u autobusu ugaшeno , staklena povrшina se ne bi ponaшala poput ogledala.,,Gasi , majstore !,, viчem vozaчu pokuшavajuћi da naђaчam zvuk motora.,,Ўta je , sinko ? Srce u pete ? ,,-dovikuje mi чovek za upravљaчem, pri tome чudno zapliћuћi jezikom.Tada shvatam da je pijan.Izmeђu mene i eventualnog snajperiste je staklo i tanak lim.Oseћam se kao glineni golub.Naш autobus skreћe desno na neasfaltiran put , joш jedan autobus ga prati.Kamion i oklopni transporter koji su zajedno sa nama preшli most nastavљaju pravo.Poчiњe uspon.Uspevam da uoчim betonske stubove i жicu obraslu vinovom lozom.Nalazimo se usred ogromnog vinograda (koji je samo deo velikog erdutskog gazdinstva poznatog po proizvodњi kvalitetnog vina) Autobus staje kraj oronulih zgrada koje u svetlu farova liчe na ruine.Skaчem na vlazno slavonsko tle i moje se oчi susreћu sa prodornim , tamnim oчima neznanca.Nemam vremena ni da se prestraшim a чetvoro-petoro љudi je veћ kraj mene. Њihov izgled je neverovatan.Nose koжne jakne , lovaчke noжeve i prastaro nemaчko automatsko oruжje (39) kao da se u blizini snima film o Drugom svetskom ratu a oni u њemu igraju uloge gerilaca poput „etnika ili pripadnika Francuskog pokreta otpora.Kada sam se malo pribrao ,paжљivo sam osmotrio neobrijana i od ko zna kakvih nedaћa i napora, potamnela lica. Bili su gologlavi i bez ikakvih oznaka raspoznavaњa.I naizgled potpuno ravnoduшni.Je li to bio umor , opreznost ili naprosto dosada veћ odavno ogrubelih ratnika ? Uglavnom , na nas nisu obraћali neku posebnu paжњu , чak su nerado stupali i u kontakt Neznam ni da li su чekali upravo nas ili su se tu zatekli kao obezbeђeњe onih oronulih zgrada , u kojima se moжda neшto za њih vaжno nalazilo.Vozaч je sa њima razmenio neke informacije.Od њega potom saznajemo da noћas spavamo u autobusu jer on ne zna kuda daљe.„eka instrukcije.Dok on objaшњava trenutnu situaciju postajem svestan jedne zastraшujuћe moguћnosti-шta ako ovi tipovi u koжnim jaknama uopшte nisu ,,naшi,, ? U pitaњu je povereњe na reч...Video sam sebe na zemљi i tela mojih drugova u razliчitim pozama smrtne agonije , razbacana unaokolo poput krpenih lutaka.Tako lako ! A ko mi uopшte garantuje da se to neћe desiti svakog чasa ?
  Pokuшavam da zaspim na sediшtu u autobusu ali sam kao na iglama.Vruћina , smrad, zajedno sa napetim nervima чine svoje.Ipak, uspevam da zadremam na kratko, koliko da doжivim uжasan , isprekidan san o чoveku bez lica koji mi prilazi s leђa.U њegovoj ruci je blistavo seчivo i hvata me levom rukom za vrat a desnom...Viчem i uspravљam se.Buљim ne shvatajuћi u чoveka do sebe , koji u polutami spava чvrstim snom.Postajem svestan da mi je u rukama puшka.Otkoчena.„ovek hrчe nesvestan da je њegov жivot mogao da isчezne zbog neчije noћne more.Otvaram drhteћi vrata i udiшem чist , hladni vazduh.Osvrћem se.Gotovo niko od rezervista nije budan.Nema straжara.Pored starog traktora , sede oni neobiчni ratnici , puшeћi i razgovarajuћi o nekim samo њima znanim stvarima.
  
  
  MOJ PRVI ULAZAK U DAЉ
  
  Seo sam na odbaчenu gumu neke poљprivredne maшine.Znao sam da je ponoћ veћ odavno proшla.Noћ je bila bez meseчine , nebo potpuno crno.Nijedna zvezda se nije videla.Osluшkivao sam.Ne seћam se viшe , da li sam te prve noћi na Hrvatskoj teritoriji чuo daleke zvuke rata , toliko nalik grmљavini pred nepogodu.Ali zato sam nakon nekog vremena zaчuo sasvim jasno zvuk motora nekog vozila . Taj zvuk se oчigledno pribliжavao . Nedugo potom , automobil sa iskљuчenim svetlima se brekћuћi popeo uz brdo.Њime je doшao mladiћ u blooyeans jakni , naoruжan ,,Magnumom,, Po naчinu na koji je doчekan od strane onih чudnih tipova u koжnoj garderobi , reklo bi se – stari znanac.Pozdravivшi veћ pomenutu grupu kratkim i odseчnim pokretom ruke , uputio se kuћici od betonskih blokova u kojoj je (tek sam tada to primetio ) poput maчke prela neka maшina.Poшto mi niko nije niшta branio ,priшao sam i kroz odшkrinuta vrata u polutami , ugledao veliku pumpu za vodu i elektriчni generator.Mladiћ je pregledao ureђaj шarajuћi snopom baterijske lampe po cevima i prekidaчima.Pozdravio sam ga i pitao odakle je.Rekao je da je iz Daљa.Saznao sam da do tamo nema viшe od pet kilometara.Kada danas razmiшљam o toj noћi pitam se шta mi je bilo u glavi , kakvi su me to чudni iracionalni porivi ohrabrili da gotovo bez razmiшљaњa upitam ovog чoveka - da li moжe da me poveze do Daљa ? Zaшto sam to uradio - ja koji nikad nisam voleo rizik bilo koje vrste ? Nemam pravi odgovor i u toj stvari priznajem da nerazumem dovojlno sebe.Mislim da mi je u tom чasu bio potreban neki ,, ventil,, jer sam bio pod velikim unutraшњim pritiskom , a taj pritisak je uslovљavala neizvesnost i oseћaj da od polaska u rat nisam viшe kontrolisao sopstvenu sudbinu.Prema tome , ovo je mogao biti nekakav pokuшaj bekstva od te neizvesnosti mada sve to baш i ne zvuчi logiчno jer na taj naчin nisam beжao iz ratne zone nego sam se ,naprotiv , њoj joш viшe pribliжavao.Ali ni ratom ne upravљa razum i logika.Rat je stihija.Podseћa na teoriju haosa i na fraktale.Momak u blooyeans jakni je bez uzbuђeњa, pristao na moj predlog.Poшao sam lako obuчen - bez шlema , vetrovke , borbenog ranca. Samo u џemperu. Bio sam dovoљno razuman da ponesem barem ,,Kalaшnikov,, ali bez rezervne municije, samo sa jednim okvirom od trideset metaka koji se nalazio u puшci.„ovek sa kojim sam putovao je izgledao kao desperado , sa jednom rukom na volanu i drugom poloжenom preko masivnog revolvera na sediшtu.Do tada je ,,Magnum,, za mene bio iseчak iz чasopisa.Oruжje koje se viђa samo u filmovima tipa ,,Dirty Harry ,, Jednom reчju – misaona imenica.Na neki naчin delovao mi je moћnije i od automatske puшke.Nikada nisam putovao ni u potpunom mraku , iskљuчenih farova , autoputem koji je чist od vozila . To mi se dopalo.Osetio sam slobodu.Nema saobraћajnih propisa.Nema ograniчeњa. Sablasno osvetљen meseчinom , drum i kola koja jure po њemu kao da se nalaze u nekom drugom , paralelnom svetu.A onda barikade.Dva starca sa lovaчkim puшkama.Obraza rumenih od rakije.Propuшtaju.Malo daљe joш jedna barikada.Onda Daљ( 40 ) Daљ u zamraчeњu.Policijski чas na snazi.Mladiћ mi pokazuje na ruчni sat- dva i trideset ujutru.Svraћamo њegovoj kuћi.„asti me kafom.Razgovaramo.Neprijatan miris шiri se iz zamrzivaчa koji dugo nije radio.U Daљu nema struje.Na kuhiњskom stolu gori stari feњer.Pokazuje mi kutiju шibica sa grbom NDH( 41 ) koju je uzeo od zarobљenog Hrvatskog vojnika.Poklaњa mi je kao suvenir.„itam:,,This is copied from the original box of matches from independence state of Croatia.Printed in Australia.,,Shvatam ovaj poklon i kao neko znameњe , neku samo meni vaжnu medaљu za smelost.Od cele grupe rezervista sa kojom sam prispeo u Hrvatsku , ja sam prvi uшao u Daљ u vreme policijskog чasa.A veћ neшto pre svanuћa bio sam opet u њihovom druшtvu( 42 )
  
  
  ѕќ√Ћ≈ƒ Ќј ...
  
  —унце лагано суши жуто славонско блато. —а узвишења на коме се налазим поглед пуца на велику равницу. „ини се да посматрам дно џиновске тепсије. ¬идим ƒаљ и препознатљиви црквени торањ у његовом центру, не већи од палца. ћогу да пружим руку испред очију и замишљам како померам ту макетицу. »за насе-ља, кукурузна поља сежу до тамне линије хоризонта под пространим небом без облачка (утисак мало оне-спокојавајући за човека одраслог у брдовитом подручју) иза те линије налазе се “рпиња , Ѕршадин и ¬уковар. —парно преподне је тихо ако се изузме далеко бубњање артиљерије, помешано са зујањем буба ( 43 ) ѕрва линија фронта је иетнаест километара одавде. ƒок се тако досађујем однекуд се појављује курир. ќн доноси наређење о покрету.  аже да је интендантски логор само двеста метара удаљен од нас. Ќалази се на вишој коти него што је наша па то значи тегљење пуне транс-портне вреће, ранца, ашова, пушке и „рап-а,, уз брдо.
  
  
  ќƒЋј«ј  Ќј ѕ–¬” Ћ»Ќ»Ј”
  
  (Ќеколико дана касније) ”грабио сам прилику када је камион са пошиљком хране полазио у правцу “рпиње (44) —едећи на сандуцима под цирадом која лепрша на ветру, посматрам велику равницу сада из сасвим друге перспективе (као мрав који силази са свог купас-тог мравињака и упућује се пољем по маркираној мрављој стази).  ашљем, не могу да дођем до даха од љуте прашине која покрива шлем, лице, руке, оружје слојем жућкастог брашна.  ако се приближавмо одре-дишту, далека тутњава постаје прасак. «вук је врло сличан удару грома с том разликом што експлозија која се деси рецимо, на пар километара од вас звучи као удар грома,, на пар стотина метара. ѕрво што видим на уласку у “рпињу су тенкови и то укопани (у низу са цевима окренутим према кукурузном пољу пред нама) и стубови густог, црног дима који изгледају јако близу, али то у ствари горе куће на другом крају села. »за тенкова налази се мала чистина са расутим сандуцима муниције, прљавим брадатим војницима који погурени поред малих камиона за снабдевање, истоварују пакете и алуминијумске сандуке (за хлеб) и полу покривених рупа у земљи ископаних ваљда да послуже као зему-нице. ” оштром контрасту са на брзину ископаним мес-тима за боравак су простране вишеспратне куће у близини. Ќа тераси једне куће седи баба и плете.
  ѕродужујемо према Ѕоботи и ¬ери. ”кључен је радио (изборио сам се за место у кабини) и из звучника допире поред крчања и глас спикера који преноси заседање скупштине (питам се да ли експлозије граната могу да ометају радио пријем, али одбацујем ову идеју као смешну). ѕролазимо поред територијалаца који на прву линију одлазе пони-бициклама, поред возила у коме без покрета дрежде неки мрачни типови, крај оклопног транспортера на коме се сунча војник. —асвим случајно уочавам на земљи, зелену жицу пољског теле-фона која тече паралелно са друмом. —а радија допире нови глас. ” неверици слушам расправу која се води у Ѕеоградској скупштини о будућем државном грбу (ќвде је реч о грбу будуће —авезне –епублике Југославије – вештачке ћилошевићеве творевине која ће се састојати од само две преостале републике —‘–Ј, —рбије и ÷рне горе и која ће такође нестати одласком ÷рне горе ) ќ германском и византијском орлу. ’вата ме бес. –асправљају о грбу у оваквом тренутку! ќ грбу! » ја сам за то да симболи једне пропале иде-ологије, њени крвави пентаграми, бакље и сва она гвожђурија од српова и чекића оду одакле су и дошли, али скупштина која разглаба о таквом питању у најкритичнијем часу за нацију је обичан циркус. ’рвати и —ловенци су прво рашчистили то питање па ушли у рат. “ако су простим маркетиншким триком побољшали у свету већ изграђени имиџ о малим анти-комунистички опредељеним нацијама које ратују против великог бољшевичког завојевача („ѕогледајте, они носе петокраке! —нимили сте? ” реду.,,)
  
  
  —“јЊ≈ ” Ћќ√ќ–” Ќј–≈ƒЌ»’ ƒјЌј
  
   амиони цистерне свакодневно одлазе до јпатина и враћају се напуњене водом. ѕољске кухиње раде пуном паром. Један „активни,, војник је испалио метак у ваздух, грешком. “оком ноћи повремено се виде у правцу ¬уковара пожари. ѕожар који сам ја пос-матрао и који је на тој даљини личио на наранџасто -црвени пламен упаљача, трајао је сатима. ѕонекад је све изгледало као нестварна представа, авантура, излет. —трах је постојао само на подсвесном нивоу. ” сновима рецимо.
  
  
   ќћјЌƒ»– —“–ј∆≈
  
  ѕоручник („главни,, интендантског вода) човек пред пензијом, иначе ћакедонац, одређује ме за командира страже. ћене је срамота да признам да у ствари нисам десетар (већ сам и себе убедио у то да сам некакав каплар) зато климам главом и преузимам дужност о којој мало знам. ƒобијам и заменика. ” одређено време будим стражаре и спроводим их до стражарског места. —ве ово ме чини нервозним. —тражар звани Ѕрица (што је уједно и његова професија) је „лелујав,,. Једино он захтева целу процедуру до краја , лозинку и одзив , иначе... ќд заменика чујем да је пар пута „било за длаку,,. —трах ме је тог човека, док прилазим његовом стражарском месту (на коме га ретко налазим јер често мења положај). ќчи су му црвене и делују помало избезумљено. „Ѕрицо, хоћеш да од поручника тражим да те скину са списка?,, покушавам да решим горући проблем. Његов поглед и израз лица ме подсећају на нешто непредвидљиво и нестално, вучје. (¬ук у београдском зоолошком врту са својим агресивним, нервозним кретњама ме је толико подсетио на овог човека , по повратку из рата , да сам и нехотице помислио „Ѕрица!,,). „Ќема потребе, „ича,, каже „могу ја... али кад прилазиш, обавезно лозинку...,,. ƒешавају се и овакве ствари. «аменик ме буди после поноћи, отварам очи и у полу сну не познавши његово лице (осветљено одоздо батеријском лампом , што заиста делује аветињски) истрчавам из шатора престрашен. »пак нисам био дуго командир страже. ѕоручник ме ухватио на спавању. «атим је хтео да ме ражалује али је откривши да нисам десетар могао само да ме јавно „раскринка,,
  
  
  ∆≈Ќј Ќј ћ≈–ƒ≈¬»Ќјћј
  
  Ћежим у шатору, дремајући. Ќа једном звук који сам до тада имао прилике да чујем само на стрелишту -пара тишину. «виждук, па још један, високо горе изнад платненог крова. ƒок истрчавам, одјекују хици из аутомата нашег стражара. Један празан транспортер је у близини (посада је отишла на ручак). ”лазим унутра и окрећем куполу на ону страну на коју стражар пуца. √ледам кроз увеличавајућу оптику нишана. ”оквирена нишанским крстом беласа се кућа са зеленим прозорским рамом. ѕоред ње помоћна зграда. Једна жена стојећи на мердевинама учвршћује штипаљкама веш, који виси на затегнутом канапу. ћеци су могли да прозује изнад ње. —тражар је пуцао рефлексно, без циљања, у правцу одакле је мислио да долази претња.  о је испалио она два метка остало је неразјашњено.
  
  
  AERNOUT VAN LYNDEN
  
  “рочлана екипа ,, Sky News „ - a банула је у логор белим голфом. Ќовинар, камерман и „тонац,,. ќвом првом касније сам сазнао име. Aernout Van Lynden ( 45 )ѕостојао је и четврти члан, превoдилац (“¬ Ѕеоград). Ѕританци су судећи по понашању, себе доживљавали као експедицију Џемса  ука мећу јустралијским јбориџинима. ƒржали су се на дистанци , супериорно, и нису узели из руку „неуких,, домородаца понуђено (посебно за њих убрано) грожђе. Ќису ни мало одступали од свог возног реда.  амерман је поставио опрему, радећи то потпуно усресређено, гледајући преда се и невидећи никог. Ќа LCD екрану је осмотрио груби, дрвени сто, прекривен крупним, тамним гроздовима и прилике за столом. “о је мало подсећало на “ајну вечеру. ” средини, очигледно високи официр, човек велике главе,.са брковима, а са његове леве и десне стране, „апостоли,, - нижи по рангу и моћима. Van Lynden поставља питања на свом језику која кроз уста преводиоца излећу на српском. Људи за столом одговарају, стидљиво се смешкајући. ќдговори сасвим шематски, као научени. ћотам се око Ѕританског новинара и нешто му кажем (на свом или његовом језику? Ќе знам). ќсмотри ме само секунд, радознало. “ог тренутка нека половична комуникација би успостављена - и згасну. ќкрећем се и видим камермана док се припрема да сними двојицу стражара. ќни лешкаре на врећама с песком, пушке су наслоњене на џакове.  амерман гестикулацијом показује да је незадовољан. ћало касније их „уводи у ред,,. —тоје усправно, одлучно, са пушкама подигнутим у вис, у „–амбо стилу,,. ќва слика вероватно, иде преко сателита са натписом „ Serbian aggressors in Croatia ,, ѕо доласку кући сазнајем да је и моје лице обишло свет (стојим у реду испред казана, са порцијом у руци). ќсећам се чудно док размишљам о снимку који гледа некакав хонгконшки банкар или домаћица из  амбере.
  
  
  ƒјЉ
  
  
  RADIO KILING
  
   амионима улазимо у ƒаљ (логор је расформиран). —тановници изгледају орасположени нашим доласком (мада ту и тамо заискри и понеки мрачан поглед. ¬олео бих да знам - ко су ти људи?). ƒок чекамо на раскрсници због краћег застоја на челу колоне, прилази мештанин, пита одакле смо и потом каже: „јко будете на првој линији, немојте да оклевате. Ќаши (тер-иторијалци) све чисте. ќнај руке у зрак, наши бомбу...,,. ” почетку је место нашег боравка била делимично руинирана приземна кућа ( 46 ) “ада сам први пут слушао емисије „—рпског слободног радија,,. Ѕила је то мешавина лоше темпиране пропаганде и новокомповане народне музике.  ада сам чуо дует браће Ѕајић како извија („... јао, Ўвабо √еншеру,,) схватио сам да је рат дефинитивно изгубљен. ”век сам померао скалу према Ѕеоградској „202,,-ојци ( 47 ) или радио ќсјеку који је осим перфидне, заиста подмукле пропаганде емитовао и добру музику, рок или чак класику. ћештани су нас звали на „кафицу,, иако сами нису имали довољно сред-става за живот ( 48 ) Једном приликом сам чуо причу старије жене о сестри и брату из ƒаља, обоје у редовима „ZNG,, (’рвати су своје оружане снаге у зачетку , називали ,,«бор националне гарде,, отуда наведена скраћеница ) »мали су наводно амбулантна кола са свим потребним за узимање крви.  рв су узимали од заробљених —рба и продавали је.
  ”следило је пресељење. ƒобијамо на,, употребу двоспратну новоизграђену кућу са помоћним зградама, великим бетонираним двориштем, бунаром, баштом.  ућа је хрватска. ¬ласници су давно побегли.“ериторијалци кажу да су били „зенге,,, сви од реда, да је на крову било снајперско гнездо а у кући муниција и експлозив.  апија дворишта је од метала. ќбијена је аутоматским оружјем, аутоматом из ƒругог светског рата типа „Thompson,,. Ќа земљи леже кратке чауре. √одина производње 1945. ћуниција из ƒругог светског рата убија и данас. » врата куће обијена на исти начин. ”нутрашњост куће је празна, изузев великог брачног кревета у приземљу и озидане каде са бојлером. ¬ећину ствари је покупило локално становништво. —тепеницама украшеним мермерним плочама пењем се на кров. “амо недостаје пар црепова, на поду су картонске кутије за муницију и згужване пак-лице цигарета. Ќа малом прозору - рупа од метка и паучинаста мрежа пукотина.
  —павамо на подметачима (сунђер обложен гумом, дебљине шест, седам центиметара), положеним на голи бетон. Ќегде успевам ипак да нађем нов мебло душек.  ада пада киша, са плафона ту и тамо цури. ѕодмећемо кофе и лаворе, чак и шлемове. »мамо војни генератор за струју тако да пар сати дневно ради портабл “¬. „есто, гледајући информативне емисије београдске телевизије, не схватамо о чему то они причају. „јртиљерија је заћутала на ¬уковарском фронту. ” току је затишје...,, каже спикер а сеизмички таласи путују испод пода, стакла звече као да је у близини каменолом. јли чак и када докази нису очигледни језик “¬ водитеља је неразумљив и тако нама, са ове стране црте, људи „преко,,, изгледају као лудаци, компликовани, неискрени, извештачени, убеђени у потпуности у исправност сопственог мишљења. ј они ово овде називају лудницом, овде где су ствари много једноставније,мање прикривене, мање лажне и све се своди на најелементарнију битку за голи живот, на праисконско, ани-мално - „уби или ћеш бити убијен,,, на црно-белу поделу без нијанси. Људи на овој страни зраче чистом, огољеном искром живота јер их непосредно присуство смрти обнавља, регенерише. ќсећао сам и сам, као никада пре, да сам жив, поштујући сваки тренутак, задовољан што сам још на ногама и дишем.
  »за куће неко је на буњишту нашао уложак америчког шлема ( 49 ) који је носила нека глава из хрватског ћ”ѕ-а (’рватска полиција) “о је нека врста фурнира који обликом прати облик челичне кациге за коју је у нор-малинм околностима и причвршћен, нитнама. ¬ојници овим „пленом,, играју фудбал. „ќд чега се ’рвати штите оваквим шлемом, од дијабола,,? ѕитам, смешкајући се, ѕеру (ѕера ƒетлић – Woоdy woodpecker , је такав надимак добио због изузетно дугог и оштрог носа. ѕера је активни војник ЈЌј, ’рват, родом из места у коме сам ја био у армији, Ўибеника. ѕокушавао је да побегне кући још у Ќишу /„ќдвратан град,, рекао ми је „велики а ружан, затворен. ќријенталан,, / али су га ухватили код ’ерцег Ќовог). „„ича, то је од неког плаћеника.,, Јеси видео на ,,ƒневнику,, ( √лавна информативна емисија телевизије Ѕеоград ) оне што носи „÷рна легија,,? (’рватска јединица , нека врста ,,ескадрона смрти,, препознатљива по црним униформама и оружју офарбаном у црно) ќни су добри. „ евлар је права ствар,, каже ѕера. „Ќије!,, умеша се “урчин (прави правцати, из ћакедоније, са плавом косом и носом као турска сабља) „ќви су најбољи- ,,наши,, (куцка се по шлему) „ акви „наши,, ... ѕа ти си “урчин,, боцка ѕера. „Јесам, али служим у ЈЌј, то је моја војска,, нимало поколебан одвраћа онај други. „ƒа можеш да бираш, у коју војску би отишао, ’рватску или —рпску?,, безазлено га пита приморац. „—рпску!,, одговара “урчин.
  
  
  GO HOME ĆETNIK
  
  —лушам радио ќсјек. –адио станица емитује„ срцепарајућу,, причу неког чувара зоолошког врта који се жали на нехуманост „ћетнићког зракопловства,, које „бомбардира,, недужне животиње. —пикер повремено даје најновије вести о покрету трупа „Југо-солдатеске,,: „ олона од пет четничких тенкова креће се на север у правцу ... ќбавјест часницима «бора националне гарде за подручје... о покрету агресорске -окупационе југо-армије за околицу ...,, итд. ѕонекад чујем и ово: „¬ојници Југо-армије, ово није ваш рат.Ќапустите своје јединице и вратите се својим домовима.¬ас су силом послали против ’рватског пучанства, комунистичко-србо-четнички генерали...,,. ќво да су ме силом и на превару послали - то стоји, али стоји и то да нико од мојих предака, у рату (колико је мени познато) није дезертирао. Ќикада нисам бежао ни са часова ушколи, иако сам у књижици имао уписану целу скалу успеха од одличног до недовољног (сећам се изјаве нашег суседа у згради који је често навраћао у наш стан, пре мог одласка у војску: „ќн тамо неће да издржи ни три дана..,,). ѕошто сам „књишки мољац,, морао сам нажалост да се доказујем и више него други (а опет када дођеш кући гледају те са сумњом: „ћа, био си у рату, ђавола..,,) и дезертерство је остало привилегија других.
  Ќе кајем се. —ада и ја могу, с правом, да „попујем,, о рату ( 50 )
  
  
  ENTER SANDMAN
  
  –адио ќсјек понекад „полуди,,, дајући сваких петнаест минута сигнал за „зрачну опасност,, („≈скадрила зракоплова Југо-солдатеске, ракетирала је творницу ... један агресорски „ћ»√,, избацио је касетну бомбу забрањену ∆еневском конвенцијом, што је очит пример ...,, итд. итд. итд.). –адио који имам је на батерије и недовољно се чује а ипак „суседи,, до малопре наиз-глед мирни у својим двориштима, долазе забринути, да се распитају какав је аларм у питању. ћора да су им живци сваког дана натегнути до кидања када хватају звуке на граници чујности. ѕомерам скалу. »збор за хит „202,,. „удно је то. ќвде се гине а тамо бирају хит. —лушам глас и мелодију из једног другог света. „„Metallica,, ,, каже водитељ програма „Enter Sandman,,. ќвде би већина да слуша народњаке,,. «вук хеви метала ме подиже. ќва песма је била присутна на радију често, током читавог мог боравка у —лавонији. ѕостала је нека врста ратне химне, и „вртела се,, и на нашим и на ’рватским станицама (51 )
  
  
  ѕ–»„≈ —ѕ≈÷»ЈјЋј÷ј
  
  —а камионом који допрема храну, стижу однекуда и два „специјалца,,. ѕрепознатљиве камуфлажне униформе (у оно време, на почетку рата - новина), прљаве, похабане. Ћица уморна и зарасла у браду. ќкупљамо се у њиховој близини (слика која се не мења већ хиљадама година - млади ратници, „почетници,,, чекају причу старих вукова, ловаца на „живо месо,,) „ о ће ово после нас да чисти, жалосна му мајка,, каже један од њих, подижући са ранца, рђом већ нагрижену пушку. ƒруги се шкрто смеје, пуши, одбијајући са задовољством колуте дима. „√адно момци,, каже нам. „ѕричај, како је тамо,, тражи неко од нас. ”место приче специјалац узврати: „≈во једног теста за тебе. “и си у ћитници.  рш, лом, горе куће. ѕрст ти на окидачу и крећеш се улицом. ќдједном истрчава жена са бебом у наручју. Ўта радиш?,, „¬ичем - —“ќЈ!,, одврати војник. „јли она не стаје,, наставља специјалац „Ўта радиш?,,. ¬ојник се збуни. „ѕуцаш!,, каже специјалац „ѕуцаш!,,, „јли зашто? “о је жена са дететом?,, запрепашћено пита војник. „ќдакле знаш, да је жена са дететом? ћожда је „зенга,, са експлозивом? Ћутка пуњена „пластикањцем,,? »ли права беба са мином у пеленама?,, –азмишљао сам касније, данима о овом „тесту,,. ƒа ли бих пао или прошао? » шта је уопште у свему томе „пад,, а шта „успех,,? јли то је већ оптерећење једног другог света, склоног моралисању. ќвде је преживљавање једина права етика. «начи, пуцати?
  
  
  –≈‘Ћ≈ “ќ– Ќј ѕ”Ў÷»
  
  ” ƒаљу је већина добила прилику да стражари( 52 ). јко не рачунам првих недељу дана, није било дана да нисам (по два пута у истом дану )6ио на стражарско месту. “о је једно од најстрашнијих искустава које носим из рата. Ќалазимо се на крају насеља, близу кукурузних поља која су одлична за прикрадање и ноћу делују застрашујуће док шуште на ветру. ќно најгоре су мачке. » пси. (ќд добровољаца који „чисте,, села у близини ¬уковара, чујем да прво то ураде са домаћим животињама, да би на тај начин елиминисали сваки други шум осим људског) ѕуцкетање гранчица, шушкање док тумарају је некада звучало језиво идентично људском ходу и тада ми се стезао прст на обарачу готово рефлексно (а нерве ништа боље не кида, од неизвесности, од сталног преиспитивања одлуке „пуцам или не,,? » тако из ноћи у.ноћ). ƒа не помињем ужасан осећај који те натера да „опипаш сопствени врат,,.  ада сам био на ноћној стражи са Јагодинцем (активни војник, четири или пет година млађи од мене) изводили смо следећу ствар: када би зачули необичан шум, ја бих укључио ваљкасту батеријску лампу причвршћену лепљивом траком на цев аутомата и онда бих ушао у „кукурузни честар,,, претражујући док ме је он „покривао,,. “о смо понављали више пута, мењајући улоге све у циљу разбијања (53 ) страха (и како то понекад бива, само пуки делић секунде је довољан да спасе ситуацију или доведе до потпуне катастрофе). ≈во „граничне ситуације,, - наш стражар, сувише глуп или можда чак и пијан, пришао ми је, напустивши своје стражарско место на 'сасвим другој страни куће, из правца из кога уопште нисам очекивао било кога. »зраз „коса ми се дигла на глави,,, постао ми је сасвим јасан у том тренутку, када сам крајичком ока, спазио на месечини, кретање униформисаног, наоружаног човека. »з грла ми је излетело једно „јаахх,,, потегао сам пушку (увек откочену на стражи и на рафалној паљби) „≈ј , извини, имаш цигару?,, зачух тада ( аква глупост – а ја чак и не пушим ! )
  „есто се у ƒаљу ноћу чула пуцњава (због мачака или пијанства). ¬одник (активни) и његов помоћник цивил (такозвано „грађанско лице на служби у ЈЌј,,) су једном у пијаном стању пуцали из аутомата, у соби претвореној у магацин, у приземљу куће.  ачкаваљ је постао швајцарски сир. ѕуцали су и у плафон (а одмах изнад спавамо у својим спаваћим врећама - ја, “урчин, Ѕулдожер, ƒрајинац и Џери). ѕоручник је прећутно прешао преко свега. » он је имао своје проблеме. —трах да погине пре пензије, и зато готово никада ноћу није обилазио страже, а и пишао је кроз прозор. —ва тројица су почела свој радни стаж у време мира, није их тада плашила могућност да су обавезни ако затреба да ставе главе у торбу у евентуалном рату, јер су „знали,, да рата неће ни бити, а плате су сасвим солидне, па и приви-легије, повластице и слично. ”место да буду чвршћи од самих војника, лечили су сопственни страх „брљом,,. Њихова несхватљива малодушност ме је благо речено, разочарала. —ве је „мирисало,, на издају. (ƒа ли је судбина сваке стајаће војске на територији Југославије , да се на први звук рата распадне, остављајући народу једину могућу варијанту - да се брани сам герилским ратовањем? „ему онда сва сила утрошених војних буџета, високе војне академије, добре плате и бенефиције? ћислим да је евидентна велика сличност између судбина војске  раљевине Југославије и ЈЌј)
  
  
  “–ќ“»Ћ
  
  »з досаде одлазимо у празне хрватске куће, тражећи књиге, часописе, стрипове - било шта за читање.  ућа у којој до тада нисам био, из неког разлога, изгледа ми онеспокојавајуће. «овем ƒрајинца (високи момак из истоименог места, увек на стражи у пару са Џеријем, хрватом из ¬инковаца, најнижим човеком у јединици, иначе обућарским шегртом) и улазимо у двориште полако, крећући се уза зид, са пушкама напред, један иза другог. ќбилазим кућу док ме он покрива, гаражу, шупу. Ќалазим свежањ пожутелих дечјих часописа које издаје католичка црква, нешто као ¬атикански „“ик - так,, . Ќишта. »демо у кућу. ћетална врата са мутним стаклом. √урам их ногом са стране. Ўкрипе. ”лазим. „изме крцкају по стаклу поломљеног огледала. ƒок се крећем делимично замраченим ход-ником, први пут сам у прилици да осетим, праву разлику између привремено ненастањене куће, чији су власници отишли на вишенедељни одмор, рецимо, и сасвим напуштене куће. —ама зграда, релативно очувана, без сломљених прозора, са читавим кровом, споља делује готово нормално. јли унутра прво региструјем, слаб али неизбрисив мирис који је комбинација устајалог ваздуха, покварене зимнице, бајатог хлеба, старих паста за зубе и влагом испуњеног намештаја, фотеља и кревета са нераспремљеном постељином. ќблик ствари је знан - плакари, судопера, тањири и чаше али у њима има нешто од оне крутости коју поседују експонати у музеју.  ао да је све срасло с подом, залепило се и пустило корен. ” спаваћој соби, наше блатњаве чизмегазе преко разбацаног веша и женских хулахоп чарапа које се лепе за крампоне. „ујем ƒрајинца како дише иоред мене. Ќи њему се не свиђа овде. ѕоред кревета је приручна библиотека. јндрић, једна ликовна енциклопедија и пар романа ћарсела ѕруста ( 54 ) јндрића не волим да читам а од ѕруста нисам читао ништа, тако да не знам да ли да га понесем. ƒок листам књиге поглед ми се зауставља на паркету. Ќешто величине сапуна за рибање, облепљено смеђом лепљивом траком каква се користи за паковање робе. Ќе прилазим и не померам. ƒрајинац одлази да позове неког. ћало касније долази у друштву ÷иге, резервисте (он је у восци имао посла са експлозивом, управо зато и не могу да схватим његов поступак). ќн прилази и подиже ствар с пода, загледа и каже: „“ротил. ”паљач „ћ-8,, - и ништа сложеније од тога.
  “ериторијалци су зачуђени. „ѕретресли смо ту кућу више пута, а овамо тротил? ќдакле?,, кажу.
  
  
  »  1981
  
  “о је натпис на чаури јединог метка кога сам испалио у рату, и то грешком. Ќакон чишћења „ бебице,, (како сам звао своју пушку) рутинска провера, репетирање и повлачење ороза. ћного пута сам то већ урадио, ствар аутоматска - повлачење ручиие затварача, кочнииа из положаја „укочено,,, у положај „јединачна паљба и ороз.  ада сам дошао себи од шока, у празној соби, испуњеној плавичастим, опорим димом, схватио сам да нисам скинуо оквир. “ако сам убацио метак у цев. —а плафона на коме се указала рупа у дрвеној ламперији, по мени пада фина бела прашина.ѕоручник ми је одузео аутомат и дао га капетану (резервисти) а мени је остала капетанова ислуаутоматска пушка без муниције. “ако сам за стражу морао да позајмљујем (!) аутомате од других војника. “ог дана када ми је пушка одузета, поручник ми је рекао, прво - да треба да платим метак од плате коју добијам (?) а друго - да ће ми пуцати у потиљак ако из нехата неког раним или убијем (пало ми је на памет да бих вероватно у таквој ситуацији, ја пре убио њега него он мене) и треће - дао ми је три сата времена да одлучим да ли ћу да приступим добровољцима који „чисте,, ¬уковар. ” том случају добијам свој аутомат и сто педесет метака и више нисам у саставу интендантског вода. –азмишљао сам заиста три сата. јвантуризам је био једини разлог који ме је вукао на ту страну али је био недовољан. ÷иљеви овог рата нису били довољно јасни а ’рвате нисам мрзео. ƒа су запалили моју кућу, не бих имао ништа против, овако -остао сам. ѕонекад ме ипак копка шта би се десило да сам... ?
  
  
  √≈Ќ≈–јЋ
  
  √енерал је (наводно) залутао тражећи команду гарнизона. “ог јутра сам са терасе спазио два џипа, како се заустављају испред стражарског места број један, поред кога се налази импровизована рампа. ¬ојни полицајци (по свему судећи не обични војни полицајци, већ нека „специјална група,,) су изашли први, наоружани необичним кратким аутоматским оружјем (са пригушивачима). «атим се појавио заставник са укљученим камкордером. ќбјектив камсре, усмерио је према вратима џипа. ѕрво се пајавио стомак импозантних размера а затим и сам генерал. √енерал с муком стаје на ноге, прилази и рукује се са стражарем, припаљује цигарету, пребројава рупе у зиду, вукући реп у облику заставника за собом. ѕитамо га зашто снима. „«а интерну телевизију штаба треће војне области,, каже заставник. Ќеки војници питају генерала „ƒа ли смо у рату?,, (мислећи на чињеницу да смо сви добили позиве за војну вежбу). „ѕитајте ћесића. ќн је шеф државе...,, одговара генерал, лаконски (—типе ћесић , иначе ’рват је у том тренутку био председник —‘–Ј )
  „Ќисам мислио да икога „кокнем,, у овом рату, али овог бих стварно „кокнуо,, - процедио је кроз зубе један резервиста, по генераловом одласку, изрекавши тако оно што је већини било на уму.
  
  
  ƒќЅ–ќ¬ќЉ÷»
  
  ќфицир за безбедност (резервиста) који одржава везу са командом и на кога су војници вршили највећи притисак да сазна датум одласка из ’рватске, одржао је говор из кога сазнајемо да смо (гле чуда!) сви „доброво-љци,,. Ќакон тога многи су почели да говоре о „заједничком повратку назад,,, свидело се то команди или не, али нико за тих тридесет и шест дана није дезертирао из вода (имао сам прилике да видим два пуна аутобуса рез-ервиста (ови резервисти су вероватно били наша смена) како сатима стоје а да нико не излази напоље. ќдбили су сва наређења и све апеле, да изађу, тврдећи да су преварени. ¬раћени су кућама. Један број њих је дошао без наоружања и половично опремљен. Ќеки су чак носили шињеле).
  
  
  ј “»¬Ќ» , –≈«≈–¬»—“» , “≈–»“ќ–»ЈјЋ÷» , ƒќЅ–ќ¬ќЉ÷» , „≈“Ќ»÷» , “»√–ќ¬» » ќ—“јЋ»
  
  ќво је ипак краћи списак војних (и пара-војних?) формација виђених на лииу места. „есто нисам знао шта да мислим и како да се понашам у сусрету са шароликим војним јединицама, различитих ознака, назива а можда и циљева.
  “ериторијалци - ”главном мештани, разнородна група, наоружана махом оружјем старијег (војног и не војног) типа, ¬идео сам „Thompsone,,, ловачке пушке, обичне и „Slide action,, („пумпарице,,) као и карабине и старе немачке митраљезе (MG - 34). ”ниформе махом оне задужене.
  ƒобровољци - ¬ише врста. —рпска добровољачка гарда, Ўешељеви радикали, „обични добровољци,, (четници и јрканови „“игрови,, су наравно, такође добровољци али њих због специфиичних одлика сврставам посебно). ƒобровољци који не припадају некој страначкој групи, најчешће личе на територијалце, када је реч о униформи, али су готово сви наоружани аутоматским и полуаутоматским оружјем. „—траначки добровољци,, често имају камуфлажне униформе (и строжију дисциплину).
  „етници - ѕосебна сојта (изгледа да се код овог типа ратника, задржало нешто од оне исконске анималности. Ќеки одјек давне мито-лошке приче која каже да су —рби постали од вука). ќ њиховом изгледу не треба много причати. –азликују се од свих, мешавином цивилне и војне одеће, кожа је и даље у моди (кожне јакне и капути) као и реденици са муницијом. „есто су у потпуности у цивилу а припадност показује само шубара са кокардом. Ќаоружање им није јача страна али ту су каме које уливају страх и својом појавом.
  “игрови - Јединице које и по изгледу и по обуци, спадају у неку врсту специјалних снага.  арактеристичне камуфлажне униформе, различите од оних које користи ЈЌј, црне „ски маске,,. ѕетокраке на шлемовима, преле-пљене парчетом тканине. Ќајмодерније наоружање.  рута дисциплина, далеко строжија него у регуларној војсци. «адржаћу се ближе на неким од ових формација.
  
  
  ќƒЋј«ј  “≈–»“ќ–»ЈјЋј÷ј Ќј ѕ–¬” Ћ»Ќ»Ј”
  
  ќдлазе као на посао, ујутру или поподне, тракторима, колима, мотокултиватором или чак бициклом. “ериторијалац убацује на задње седиште „‘иће,,, сачмаре и карабин. Његов мали син посматра. „овек седа у кола, спрема се да крене а дете лупа на врата -„’оћу и ја, тата...,,. Његов отац псује: „ћарш у кућу... Ѕјежи...,, затим излази, ишамара га и одведе у кућу. јуто великом брзином, дижући прашину, одлази.
  
  
  „≈“Ќ»  - ћјЂј–
  
  —усрећем их крај ƒунава. ¬ојвођански четници. Ќема их више од четворо, петоро. Ќе знам да ли је-то цела јединица или њен део. »мају само један митраљез (домаћа копија немачког ћG-34, познатија као „шарац,,) и два реденика муниције. Ќисам наоружан и мало ми је нелагадно међу њима. “раже да их фотографишем. ¬ерују ми на реч, ко сам, шта сам. ƒају ми адресу да им пошаљем слику (што сам касније и урадио). —хватам да су много безазленији него што изгледају, детињасти чак. Један од четника је ћађар. “о ме чуди, али ако већ постоји “урчин у сивомаслинастој униформи, зашто не би постојао и ћађар с кокардом. ‘отографишем се са њима.  рај мене је висбки брад-оња с надимком ¬ојвода. “о је један од ретких војвода са дигиталним ручним сатом. ѕодижемо три прста, ја са (на жалост) петокраком на капи ( 55 ) они са двоглавим орлом. ” овом рату „новокомпоновани,, четници и силом гурнути у рат „партизани,,, војују раме уз раме.
  
  
  “»√ј– Ќј —“–ј∆»
  
  ” ƒаљу сам први пут чуо за јркана. ‘удбал ме никада није занимао тако да нисам ни знао за вођу навијача „«везде,,. »спред изрешетане православне цркве у ƒаљу, уочио сам необичног ратника на стражи.  рој камуфлажне униформе подсећа на комбинезон који носе тенкисти. Ўаре су тамније него код војних специјалаца. ”з то, човек је ошишан у „маринском стилу,, и носи тамне наочаре за сунце. Ќа рукама црне рукавице без прстију. —тоји у раскорачном ставу са приправним аутоматом ( Hecler ). ”суђујем се да га упитам: „ћогу да ¬ас фотографишем?,,. “ип окреће главу према мени, лагано, као да му је врат на кугличним лежајевима. “амна стакла ме одмеравају. „Ѕриши!,, чујем одсечан глас. Ќе бих волео да га икад поново чујем. ќдише смрћу. ”спевам ипак у пролазу да видим оружје ослоњено на зид цркве и војнике у камуфлажним уни формама како клече на поду цркве док их православни свештеник причешћује, пре одласка у битку. ћноштво свећа осветљава у сред дана треперавим, жутим светлом унутрашњост здања.
  
  
  јѕј“»Ќ
  
  ‘ото апарат сам у ствари купио у јпатину од „плате,, коју сам добијао као резервиста. ƒошао сам камионом. √рад је у правом смислу изгледао мирнодоп-ски. ћогао сам да уочим као рез ножа, јасну разлику између два физички тек мало удаљена места али у једном погледу то су могле бити и две различите планете ( 56 ) »з апатинске поште јавио сам се телефоном кући. ќдговарао сам на питања моје мајке, где сам, како сам... ƒобро сам. „ акви „етници, шта причаш?,, чујем њен глас „Ја гледам ,,ƒневник,, сваког дана и знам да их нема. “о ’рвати лажу...,,
  
  
  ƒјЉ— ј ѕќЎ“ј
  
  ... је за разлику од апатинске која опстаје у нор-малним условима сасвим друга прича.  о је имао при-лике да гледа филм „Deer Hunter,, (Ћовац на јелене) и сцену у којој  ристофер ¬олкен покушава да добије везу из телефонске говорнице у —ајгону, схватићете. –ед нервозних и наоружаних људи у различитим уни-формама, од којих су неки дошли с прве линије, само да би назвали, преко јединог телефона и чули своје укућане. ” обичној пошти „падобранце,, награђују псовком, а овде можда и оловом.
  
  
  ƒјЉ— ј “ј —» —Ћ”∆Ѕј
  
  ƒа не бих пешачио, ако идем до центра ƒаља, само подигнем руку испред цивилног возила које наилази. ”век стају. ¬озачу могу да наредим да ме вози у било ком правцу. Ќикада нико не одбије, иако се овде бензин мери на граме. ѕочиње да ми се свиђа то осећање - управљање човеком.  ако пролази време са ове стране линије кочнице и кодекси понашања полако попуштају. ѕостајемо неспутане звери. Ўта ли је са онима што проводе године у рату?  олико им треба времена да се поврате? „Ќемам, војник довољнр бензина... види црвено,, понекад се неко пожали. „¬ози... још вози!,, издајем неумољиво наређење. Ўеткамо се и шеткамо по ƒаљу.
  
  
  ƒ”Ќј¬
  
  „уо сам од ƒрајинца да је ƒунав избацио нека тела на обалу. ”зео сам фото - апарат и отишао на лице места али прекасно. Ќа песку сам видео једино трагове крви. »пак снимио сам тај део обале. ƒрајинац је касније показивао метак који је наводно ишчепркао ножем из главе једног мртваца. „јко неверујеш помириши...,, говорио би. ћоја гримаса је била довољна да осујети његов покушај доказивања. “ог дана ми ручак није пријао.
  
  
  √ќЌ»ќћ≈“ј–
  
  јутомобили са три укрштене антене на крову лутају насељем. Једну радио-станицу су лоцирали у самој близини куће у којој се налазимо. “ериторијалци долазе у претрес куће преко пута.  асније чујем да је„сусетка,, код које је поручник ишао на кафицу посвему судећи радила за ’рвате иако је —рпкиња.Ќаводно јој је муж ’рват а сваког јутра је преко„плота,, могла да види наше бројно стањс и слично. Ћепо узвраћање - ми њој помије за свиње а она нама ...
  
  
  Џ≈–»
  
  Џери ( Ќадимак по цртаном јунаку , миш Yery ) воли да ми тепа: „Ћића, ћићо, како си данас,,. ¬рти се око мене као пудлица и показује ми слику своје драге „грунтовчанке,, која личи на пекинезера са ликом “ајчи ( ’рватска победница на песми ,,≈вровизије ,, луткастог изгледа ) Једном ми је ни сам не знам зашто „пукао филм,,. „—ада се умиљаваш... ти материна , а да смо код тебе клао би ме и палио лет-лампом!,, раздерах се. Џери пребледи. ѕокуша да се оправда за нешто а онда схвати да је боље да ућути.
  
  
  —ћ≈Ќј
  
   оначно.
  
  
  “»Ў»Ќј ћќЈ≈ —ќЅ≈
  
  Ќајчудније је кад видиш градове и села осветљена струјом. „удо једно. » нема постројавања јутром.”место чизама папуче. ћоје књиге. ћој кревет. упатило са текућом водом. »за стамбене зграде, ноћу, прикрадам се гаражи. “у је наш чувар, у кућици.∆иви заједно с мачком. ќчекујем да ме препозна као ќдисејев стари пас на његовом повратку из “ројанског рата. ’уља режи. ћачка истрчава и мота се око ногу.ѕризнајем, мало сам разочаран .ѕера ми послао писмо: „„ича,, каже ,,откад је ваша група отишла овде је неиздрживо. ќви нови само се труде да се поручнику увуку... » сви „листе народну,,.јко можеш пошаљи ми неку касету, може „Metallica,,.—ад је мало ређе врте на —рпским и на ’рватским станицама,,. —а друге стране писма је нацртао велики ’рватски грб (  оји се састоји од шаховског поља . ” доба NDH поља су била црно –бела а у доба “ита црвено –бела ) Ѕудући да га је нацртао хемијском оловком није било сасвим јасно о ком се ’рватском грбу ради али је ту било и додатно објашњење : „«а оне који не знају „HDZ,, ( ’рватска десничарска странка , странка ‘рање “уђмана ) ајде да се зезамо. „ича примамо те у нашу подружницу , за почасног члана. Ѕок „ича. Ѕок.,, ѕослао сам му касету на којој сам нацртао —рпски грб - равнокраки крст са четири оцила. —ада смо квит. Ќа крају крајева „јеро,, и „ арбон,, ( —ловеначка и ’рватска фирма ) су производили најбоље боје. –астао сам на најбољем ≈вропском научно-фантастичном часопису „Sirius,, кога сам куповао заједно са Ѕеоградском „√алаксијом,,( „асопис за популаризацију науке.Ќисам пропустио да је купим ни у рату). јли требао сам те ја или неко други, убити ѕеро. «ашто? –ационални избор. Ја те не мрзим. јли човек не мрзи ни коров. —ећам се, у основној школи, неколико година сам био шиканиран од стране тројице, четворице дечака из одељења. »мали су своју банду, свој апарат за успоставу власти и садистичко злостављање физички слабијих или мање агресивних ђака. Ја сам им сметао јер сам био другачији, нисам играо фудбал нити сам се тукао, кафићи и цигарете - нису ме занимали. ћој говор и понашање сасвим различито од њиховог су их доводили до беса. —трашно их је иритирало и то што се никада нисам бранио, кроз сузе понављајући једно те исто: „«ашто ми то радите? Ўта сам вам скривио?,,.Једном речју понашао сам се као добар хришћанин, иако тада нисам знао много о хришћанству. ќкретао сам други образ, насилнику. ¬ременом сам схватио да је пасивност и праштање по сваку цену, можда један од главних недостатака православног хришћанства. —ећате се »ндијанаца и њиховог праштања? Ќема их више. Јадни остаци без сопствене културе. ќвај народ стално тражи емотивно оправдање за све што кроз историју ради, никада не делује плански, срачунато. “реба да учи мало од Ќемаца и јзијата. —рби мисле „а, добро мало се„поџапамо,, па се помиримо...,, или „ако ти мене не дираш, нећу ни ја тебе,,, а она друга страна се само измакне као лешинар, пар корака или ако треба и три корака, па онда стрпљиво чека да узме у кљун , још комад крвавог меса. „ека и чека. ” недоглед.
  
  
  
  ” ¬ражогрнцу
  22. октобра 1996.
  
  
  
  
  ќЅЈјЎЊ≈Њј
  
  
  1. Ўibenik je grad na obali Jadranskog mora , Hrvatska.U vreme kada je Hrvatska bila samo jedna od шest republika Socijalistiчke Federativne Republike Jugoslavije , u Ўibeniku se nalazila jedna od baza Jugoslovenske ratne mornarice.Tu se takoђe nalazio и bataљon mornariчke peшadije.
  
  2.Knin je grad udaљen чetrdeset kilometara od Ўibenika , u brdovitom unutraшњosti Hrvatske.Do 1995 godine i Hrvatskih vojnih operacija ,,Bљesak,, i ,,Oluja,, (Verovatno su nazivi dati po ugledu na nemaчki izraz ,,Blitzkriegh ,, и naziv Ameriчke kopnene ivazije u Iraku - ,,Desert storm ,, Takoђе , мnogo se govorilo u to vreme o Ameriчkim savetnicima koji su , navodno , pomogli Hrvatima da sprovedu ove operacije чiшћeњa) veћinu stanovniшtva u gradu i okolini чinili su Srbi.Ono {to sam касније током рата u razgovoru sa Srbima из ’рватске , uvek mogao da чујем , своди се на следеће : Srpsko stanovniшtvo , ne жeleћi da se uklopi u novu ulogu koju mu je nametnulo , како су то они доживљавали , ocepљeњe Hrvatske i oseћajuћi se ugroжenim zbog uspomena na genocid iz Drugog svetskog rata koje su poчinili Hrvatski faшisti nad Srbima , formiralo je сопствену vojsku i svoju autonomnu oblast na tom podruчju , nazvavшi je Republika Srpska Krajina. Padom Krajine , oko dvestotine hiљada Srba , uglavnom civila , postali su izbeglice , жrtve novog genocida , prebegavшi na teritoriju Srbije.Liчno sam video te izbeglice iz Knina 1995 godine.Bila je jesen.U уметничкој galeriji u centru Zajeчara imao sam prvu samostalnu izloжbu.Prethodnog dana lepio sam po gradu plakate sa obaveшteњem.Izloжbu sam nazvao ,,Trag,, a upeчatљivi naslikani vuk iznad teksta privlaчio je poglede.Plakat je bio odraђen na obiчnoj fotokopir maшini.Seћam se dvoje љudi koji su mi priшli и koji su izgledali zapuшteno , obrasli u bradu poput kloшara.Na sebi su nosili prљave droњke uniformi sa amblemima Republike Srpske Krajine.Pitali su me kakav je to plakat.Objasnio sam im љubazno da je to plakat moje izloжbe и pozvao ih da doђu.Uopшte me nisu razumeli , delovali su potpuno izgubљeno.Verovatno sam im delovao poput vanzemaљca sa svojom priчom o цртежима и slikama dok su se oni dan ranije traktorima чije su prikolice bile prepune rasplakanih жena и dece и ostataka њihove jadne imovine , probijali putevima koje su bombardovali Hrvatski avioni ,,Mig-21,,Nekoliko dana kasnije video sam jednu kolonu traktora kako pristiжe.Sportska hala na kraju grada bila im je odreђena za privremeni smeшtaj.Starice u crnom sa crnim maramama , silazile su drhteћi ,uz pomoћ muшkaraca, sa prikolica.Neke од тих жена su mokrile iza ukrasnog шibљa у парку.Delovale su potpuno raspameћeno.Dve жene su brale црвене bobice sa jednog жbuna razgovarajuћi o tome ,,za шta bi to moglo da se upotrebi,, Izgleda da su u жivotu prvi put videle tu vrstu biљke или уопште нису размишљале о ономе о чему говоре . Video sam potpunu dezorijentisanost љudi koji su doslovno – juчe , izgubili sve и sada se naшli na sasvim drugom kraju zemљe , u potpuno nepoznatom okruжeњu.Bilo je muчno , sa svih strana чuo se uzdah и plaч , romor glasova , svi ti љudi bili su jedna velika упаљена rana.
  
  3.Ne znam kakvi su propisi u armijama drugih zemaљa.U Jugoslovenskoj narodnoj armiji ( JNA) je iz nekog razloga ( propisanog pravilima sluжbe ? )bila praktiчno zabraњena upotreba naoчara za sunce , i izuzev oficira , obiчan vojnik bi mogao da zaшtiti oчi na ovaj naчin samo uz potvrdu lekara specijaliste , da mu je tako neшto – zdravstveno potrebno.
  
  4.U to vreme nisam ni znao , kao ni mnogi vojnici iz Srbije , da u Kninu i њegovoj okolini жive Srbi. Razlog ? Sve do raspada tog velikog organizma koji se zvao Socijalistiчka Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) zvaniчna unutraшњa politika zemљe zvala se ,,Bratstvo i jedinstvo,, Viшe razliчitih naroda , sa razliчitim kulturama , jezicima i religijama bilo je moguћe odrжati na okupu u jednoj drжavi samo uz svojevrsni vid grupne anestezije , preћutkujuћi prave statistiчke podatke o rasprostraњenosti ovog ili onog naroda , zamagљujuћi svako odviшe jasno isticaњe nacionalnog ili plemenskog porekla.Otprilike , kao kada biste okupili na jednom mestu vukove iz razliчitih чopora i ubedili ih makar privremeno da nisu vukovi nego – ovce.Dakle , ne znajuћi uopшte da se nalazim u podruчju Hrvatske gde su Srbi u veћini ja sam razmiшљao u stilu :,,Ah , pa i Hrvati mogu oчigledno da budu srdaчan svet !,,
  
  5.Zvali su ih ,,bataљonci,,Da ih je neko nazvao ,,marincima,, verovatno bi to zvuчalo ideoloшki nepodobno buduћi da su bili sastavni deo oruжane sile jedne socijalistiчke zemљe(Buduћi da nikada nije pristupila Varшavskom paktu i da je traжila neki svoj ,,samostalni socijalistiчki pravac,, Jugoslavija je bila otvorena i za Ameriчku vojnu pomoћ koja nije bila sasvim zanemariva.U kasarni koja se nalazila u Ўibeniku, imao sam priliku da vidim isluжene tenkove tipa ,,Sherman ,, )Њihova obuka ,kao elitnog roda ,trajala je praktiчno tokom celog vojnog roka (dvanaest meseci) za razliku od ,,obiчne,, vojske , чija obuka ne traje duжe od par meseci.Od ostale vojske, razlikovali su se po plavim beretkama i amblemu na levom rukavu sa ukrшtenim puшkama i , koliko se seћam, sidrom(Osim ratne mornarice i mornariчke peшadije , svi pripadnici kopnenih trupa JNA nosili su kape poznate kao ,,titovke,,nazvane tako po Josipu Brozu Titu , komandantu Jugoslovenskih partizana u Drugom svetskom ratu.Ova kapa koja se nagore suжava poput krova kuћe, podseћa na Sovjetske i Francuske vojne kape od kojih verovatno i vodi poreklo. апа Југословенске  раљевске војске била је такозвана ,,Ўајкача,, Ќегде сам прочитао да је ова капа која се толико одомаћила у —рпском народу да је постала део народне ношње уствари - аустријског порекла ! Ќаиме , аустријски генералштаб је у деветнаестом веку наручио дизајнирање нових униформи аустријске војске.ѕоменута капа је била једно од дизајнерских решења које није било прихваћено а влада —рбије је тај ,,вишак,, откупила по сниженој цени од јустрије за своју војску )
  
  6. - Ўерпе, лонци, шерпе ....
  
  7.- ¬озило јустријског порекла , у војсци звано једноставно ,,ѕинц,,
  
  8. - „ћ - 48,,( ¬ероватно , домаћа копија Ќемачке пушке ,,Mauser,, из ƒругог светског рата )  оришћене само током вежбе.
  
  9.-” ЈЌј најстарији подофицирски чин до 1952 године.ќд 1974 године «аставник и «аставник ѕрве класе , најстарији су чинови млађих официра (подофицира)
  
  10.-—ава  овачевић је део партизанског мита ƒругог светског рата.ѕартизански командант , ÷рногорац пореклом , погинуо је у једној важној бици на просторима Ѕосне , када је према званичној верзији , остао на положају штитећи повлачење своје јединице.Његова карактеристична физиономија , дугих харизматичних , црних бркова помало асоцира на славног ћексичког револуционара – «апату.
  
  11.- Ќаравно , у свим социјалистичким земљама ,,плави,, је увек био непријатељ.
  
  12. - „етни евидентичар.
  
  13. - ѕо природи сам повучена особа. Ќедовољно друштвен, чак затворен. ” време када сам полазио у рат (имао сам тада 24 године ) иза себе нисам имао ни један љубавни састанак нити сам одмакао даље од чисто „основачких,, симпатија.  њиге су ме често више занимале него људи.
  
  14. - Ќикада до тада нисам пропустио да извршим наређење.Ќе ради се о томе да сам нека покорна особа, склона поштовању ауторитета.Ќапротив ! Једноставно сам хтео да са што мање проблема ,,отаљигам,, свој војни рок и вратим се кући. Ќисам правио проблеме типа:, бежање изкасарне, закашњавање, туча и слично. Једно време на обуци су ме чак предлагали за значку примерног војника. Ќисам мољакао одсуства и издржао сам готово цео војни рок без одсуства да бих тек на крају искористио једно једино, такозвано „редовно,, одсуство. —ве ово радио сам наравно, зато да бих се у војсци задржао штокраће и са што мање последица.
  
  15.- √рад у западној —рбији.
  
  16.-√рад у —ловенији.
  
  17. - Ѕезимени заставник се показао правим пророком. Ќе знам да ли су друга двојица жива и да ли сууопште учествовали у рату. Ќадам се да су добро као и друг (сада господин) заставник.
  
  18.-ћноги ратни надимци на просторима бивше Југославије сведоче о томе.
  
  19. – ѕознато је да безброј копија ј - 47 има у многим земљама.–умунија (њихова индустрија производи пушке са карактеристичним дрвеним рукохватом постављеним напред) некадашња »сточна Ќемачка,  ина (овај тип има уграђен и бајонет) итд.ќно што мене копка је сличност између Ќемачке јуришне пушке STG-45 и —овјетске ј - 47.ƒа ли је ова Ќемачка пушка , која се и појавила раније , била узор ћихаилу  алашникову када је стварао своју ј -47 ?
  
  20.- ако бих овај школски предмет описао дошљаку из неке рецимо Ўведске или ’оландије ? «апад има своје перверзије али обучавати децу за постављање ,,минско – експлозивних средстава ,, и слично , и то на школском часу , то је ( сада то тек јасно видим ) једна врста злочина.“ај предмет је био нешто као предвојничка обука.»мали смо и гађање из ћ-48.«ашто се овде сада људи чуде због невероватне деструкције Југословенског грађанског рата ? ѕа то су године и године спремања читавих генерација , још у школској клупи , за рат и дуготрајно герилско ратовање.Ја сам одрастао уз приче о ƒругом светском рату које ми је испредао уместо бајки мој деда. ада сам стварно отишао у рат , имао сам утисак као да сам то све већ видео. ао да сам то већ проживео.√отово да сам га доживео као нешто природно и нормално.
  
  21.-Ўпегељ је био ’рват .»мао је неку функцију , више се и не сећам коју , једино знам да је —лужба безбедности (мислим да је у медијима речено да је питању била војно - обавештајна служба ЈЌј) успела да сними његов разговор о добавци лаког наоружања за ’рватску , која је иначе , тада још увек била у саставу —‘–Ј.
  
  22.-÷етиње је мањи град у ÷рној гори.Ќекада је био њена престоница.
  
  23.-ѕодгорица.ѕрестоници ÷рне √оре враћен је стари назив.” доба —‘–Ј град је носио назив по Јосипу Ѕрозу “иту.
  
  24. - Ќисам пропустио ни преврат у –умунији (наравно говорим о директном “¬ преносу) ни почетак „«аливског,, рата.
  
  25.-BBC је могао да се прати касно увече а вести овог тв канала преузимала је наша државна телевизија.ћислим да је ћилошевић на овај начин хтео да створи привид о слободном протоку информација и ,,транспарентности,, државних медија.¬ећина грађана у то време није још имала могућност директног праћења сателитских канала па је ово стварало илузију о тој ,,транспарентности,,
  
  26.-ќво ме је заварало.ћислио сам да ће проћи године пре него ме позову на војну вежбу (иако је рат већ увелико трајао , природно је да човек негде у себи , одбија да поверује да је баш он онај кога заиста шаљу у прави , убилачки рат )Ќормална процедура ранијих мирнодопских времена била је – прво позив за задужење униформе онда војна вежба.
  
  27.-ƒруги по величини град у —рбији.”даљен сто километара од «ајечара .
  
  28.- Ќемачки концентрациони логор ,,÷рвени крст,, се налази усред самог Ќиша.—ачуван је као меморијални музеј.
  
  29.-Југословенска верзија —овјетског тенка “-72
  
  30. -  ада ме је видео необријаног, са два броја већом „титовком,, која је зато личила на шајкачу и ,,цвикерима,, (стакла су кружна - такозване „ленонке,,)један активни војник ме је потапшао по леђима викнувши: „√де си „ича?,,. ( ќвај надимак је током ƒругог светског рата носио Ђенерал ƒража ћихајловић , командант Југословенске  раљевске војске у отаџбини односно четничких герилских јединица.ќвај нациналистички покрет је изгледа настојао да углавном опстане током рата и дочека Југословенског  раља након победе савезника , међутим након победе “итових партизана четнички покрет је потпуно нестао у Југославији да би га реинкарнирао тек распад —‘–Ј и деведесете године прошлог века )“ако сам добио ратни надимак.
  
  31.- ” том тренутку то ми није изгледало тако важно јер сам био само један од гомиле резервиста а познато је да команда никада не води рачуна о ,,старој војсци,, као о новопеченим регрутима па се и сваки резервиста по природи ствари понаша много слободније.”опште ми ни у једном тренутку није пало на памет да чиним прекршај (иако то , строго узевши, јесте био прекршај ) када сам себи ,,прикачио,, нараменице десетара.
  
  32.-√раницу са ’рватском чини на том подручју река ƒунав.Ѕудући да је Ќиш сасвим на истоку —рбије на граници са Ѕугарском до јпатина на граници са ’рватском требало је прећи око 350 километара. ретали смо се магистралом Ќиш-Ѕеоград која је трасирана још у –имско доба као ,,VIA MILITARIS,,
  
  33.- асарна је добила име по —рпском хероју-устанику —тевану —инђелићу.“оком ѕрвог —рпског устанка погинуо је у свом рову-утврђењу заједно са целом својом јединицом ( помиње се 3000 људи ) бранећи узвишење „егар од “урака.—инђелић је запалио магацин са барутним прахом у тренутку када су “урске трупе пробиле одбрану и упале у утврђење.Ќаводи се да је погинуло близу 6000 људи , и —рба и “урака.ќд одсечених глава —рпских устаника “урци су у Ќишу саградили такозвану ,,Ћеле – кулу,, (Ћобања - кулу)
  
  34.-јко се изузме чињеница да нисмо добили рецимо , гас-маске.
  
  35.- Ѕајонете смо користили за крцкање ораха , дршком јер су за све друго били мање употребљиви.ѕрво - били су потпуно тупи, а друго – несавитљива оштрица би при паду на бетон једноставно - пукла.»наче занимљиво је и то, када је о самој опреми реч, да нам је већина те опреме углавном сметала. ѕочев од нефункционалне торбице за муницију (–јѕ) која тежином непотребно оптерећује само једну страну тела, за разлику од –уске верзије која се носи на грудима , до застарелих америчких ашова из 1945 године , коришћених још током искрцавања у Ќормандији !
  
  36. - ћоја је била ћ - 70 јЅ2 - са преклопним кундаком.
  
  37.- ћада многи говоре о спонтаном настанку , почетком деведесетих , овог сада већ свима знаног —рпског поздрава (који подсећа на „ерчилово ,,V,, прстима с том разликом што је ,,придодат,, и палац као трећи прст) мени се чини да је на томе неко маркетиншки порадио , можда нека —лужба безбедности која је градила ,,новокомпоновани,, национални имиџ.Јер , уколико се ради о симболу броја три односно ,, —ветог тројства ,, он је код православних хришћана сасвим другачији – три скупљена прста окренута према унутра , према челу и грудима.
  
  38.- ” вези доктрине о такозваном ,,Ѕратству и јединству,, већ сам нешто навео у објашњењу под бројем 4.ќвде само о мосту – велики бетонски мост преко ƒунава је мислим , подигнут негде 70-тих година прошлог века.
  
  39.- MP-45 (” Југославији познат као ,,Ўмајсер,, Југословенска копија овог пиштољ-аутомата видљиво се разликовала по закривљеном оквиру за муницију.ќружје које сам ја видео имало је прав оквир што упућује на оригинално Ќемачко порекло ) MG-34(” Југославији познат као ,,Ўарац,, “акође масовно копиран)
  
  40. – ƒаљ , мала варошица на граници ’рватске са —рбијом , је иначе родно мссто великог —рпског научника ћилутина ћиланковића, човека који је објаснио механизам леденог доба. —ветски признат на свом пољу рада (попут “есле на нољу електромагнетних сила) ћиланковић је био један од оних који су могли да добију Ќобелову награду за животно дело. ,,NASA ,, је у његову част назвала велики кратер на ћарсу именом ,,Milankovic,,
  
  41. – ѕуни назив :NEOVISNA DRŽAVA HRVATSKA. NDH је током ƒругог светског рата била на ’итлеровој страни.ƒелови ’рватских усташких (Ustaša , ustaški pokret –’рватски фашистички покрет , настао, како то званична историја наводи , у ћусолинијевој »талији пре ƒругог светског рата одакле се пренео касније у ’рватску) Ќаравно , никада се неће утврдити права истина јер историју пишу победници.ќно што сам ја учио у школи а што сам такође слушао и од —рба из ’рватске звучи поражавајуће и говори о великом и систематском истребљењу —рбског , односно уопште нехрватског становништва у NDH у бројним концентрационим логорима које нису држали Ќемци већ ’рвати.ѕомиње се цифра од 700.000 убијених —рба.ѕонекад озбиљно размишљам о менталном стању и колективној психози народа на Ѕалкану.» невидим решење.
  
  42.-  ада сам људима из моје јединице испричао где сам био у току ноћи , ниједан од саговорника ми није поверовао.Ќапросто су мислили да лупетам.
  
  43.- јко се не варам у “олстојевом ,, –ату и миру,, постоји један пасус који говори о тој надреалности рата , удаљеном фону артиљерије који се меша са зујањем буба у непосредној близини (—цена са “ушином ?)
  
  44.- “рпиња је мање насеље у ’рватској у коме су поред ¬уковара , вођене најжешће борбе .Ќајтеже борбе везане за “рпињу вођене су на такозваној ,,“рпињској цести ,, Ќајтеже борбе у граду ¬уковару вођене су на подручју ,,ћитнице,, “оком рата у ’рватској појмови ,,ћитница,, или ,,¬уковар,, односно ,,“рпињска цеста,, били су синоними попут некада ,,—таљинграда,, ’рвати су ¬уковар одиста и називали ,,’рватским —таљинградом,,
  
  45.- ѕознати извештач „SKY NEWS,,-а. »звештавао је из ’рватске, Ѕосне, —рбије.ѕратио ослобађање ¬уковара. Његови извештаји се углавном баве збивањима у ≈врои. ѕрема некимнаписима у нашој штампи, као и према самом његовомизвештавању стиче се утисак да је бар за нијансу био објек-тивнији од других страних репортера.
  
  46.- ќд старости, не од граната. ” ƒаљу је већинакућа била потпуно читава и никако нисам могао даповежем ту слику са оном виђеном на “¬ пре доласка у’рватску.
  
  47.- »ндекс 202 , омладински радио.” то време једна од најслушанијих радио станица .
  
  48.- Ѕило је чудно видети беду код људи који суимали у власништву двоспратне и троспратне куће,огромна газдинства, са целокупном механизацијом. ”»сточној —рбији насеља мања од града изгледајусасвим пропало, мртво. ƒаљ је остављао добар утисакчак и у срсд рата. »мао је изглед напредне варошице.
  
  49.- „ему све тај шлем служи.  ада сам добио прекоманду у војсци, путовао сам „√алебом,, (Ќекада “итов приватни брод , настао од ремонтованог заплењеног Ќемачког миноловца ,,Fogl,, Ќакон “итове смрти коришћен и као транспортни брод , за превоз трупа ) ƒо копна смо пошли ,,ƒ“ћ,,- ом ( ƒесантно транспортни брод )ѕошто је била бура а брод се ваљао на таласима, многи су повраћали у своје шлемове јер им је било строго забрањено да не прљају под пловила.
  
  50.- ѕа када вам неко читав живот говори ,,ништа ти незнаш , још си зелен ,, а ми смо урадили ,,ово ,, или ,,оно,, Ќаша стара генерација ,,заслужује вашу вечну захвалност ,, то је онда права тиранија.  оначно и моја генерација има шта да каже али не лези враже , ратови 90-тих ипак ,,нису некако они прави ратови,,≈то , није било рецимо Ќемаца.ј како без Ќемаца може бити правог рата ? (Ќемачки млазни ловци у нападу на —рбију 1999 године и Ќемачки контигент на  осову , то се ипак не рачуна.“о ипак није , забога , SS ,, Prinz Eugen ,,)
  
  51.- ” сваком случају бар није патетична као чувена „Lili Marlen,, најпознатији шлагер ƒругог светског рата. ћало ко зна да су ову песму волели и ≈нглези и јмериканци, да је испевана и на енглеском, да је слушана и у  ореји и у ¬ијетнаму. ј први пут у историји је емитована из окупираног Ѕеограда 1941 године , одакле сада стижу и радио таласи „202,, -ојке.
  
  52.- “урчин није могао ноћу, веровали или не изстраха од вампира. “ада сам први пут чуо да и муслимани имају своју вампирску митологију. „име ли се бране од њих, белим луком и полу-месецом?
  
  53.- ќву „цаку,, са лампом видео сам у филму „Omega man,, са „арлстоном ’естоном ( Charlton Heston ) у главној улози. Ќапомена: ќвај потез је вероватно могао да се оконча и трагично (по мене), али тада нисам размишљао о томе да лампа више одаје мој положај него положај евентуалног непријатеља. »пак, зашто онда војска и полиција у Ћатинској јмерици користи батеријске лампе причвршћене на пушке током рације?
  
  54.- Ќишта од ових ствари нисам понео. Једини„плен,, који имам је фотографија куће у којој сам био.
  
  55.- Ѕили смо међу последњим војницима са петокраком на капи. —а шлемова смо састругали ово обележје а са капа покидали. Ќисам веровао да ћу то да доживим за живота, а доживео сам чак и распад —овјестског —авеза и укидање (након седамдесет година рада) „ ѕ——,,-а. «а мене , заклетог анти-комунисту ово су били заиста догађаји за памћење.” сваком случају не спадам у људе који жале за , рецимо , Јосипом Ѕрозом “итом и —‘–Ј.ќно због чега одиста жалим јесте ово– зашто се све није одиграло као у „ехословачкој , мирним путем ?
  
  56.- ” ƒаљу цивили на улици а посебно деца обавезно дижу длан горе у знак поздрава човеку у унифоми. ”век. јко не отпоздравиш изгледају уплашено.
  
  

 ¬аша оценка:

ѕо всем вопросам, св€занным с использованием представленных на ArtOfWar материалов, обращайтесь напр€мую к авторам произведений или к редактору сайта по email artofwar.ru@mail.ru
(с) ArtOfWar, 1998-2015