Iz kasarne mornariчke peшadije u Шibeniku (1), duga kolona vojnih vozila kreћe u leto 1989 godine u pravcu Knina(2).Kao vojni kuvar putujem sa komorom.Sedeћi pored vozaчa , ravnoduшno upijam pogledom kilometre i kilometre krшa sa obe strane autostrade , naчete tu i tamo tamnom mrљom krжљavog stabla ili жbunom.Predeo naseљen zmijama , шkorpijama i љudima.Шofer , momak iz Bosne , ima oчi suжene poput crte zbog ogњene beline dana napoљu (3) , psuje dok potoci znoja meandriraju њegovim zaжarenim licem ispod plave beretke.Ni sam nisam u boљem staњu.Par sati kasnije kada je kvalitetnu ploчu autostrade veћ zamenio obiчni , izlokani put , izmeђu dva,, preskoka,, kamiona-cisterne tek onako da neшto kaжem , upitah vozaчa - ,,Шta misliш , zaшto je zovu Crvena zemљa ?,,
Naziv ,,Crvena zemљa,, nije politiчka simbolika kako sam se kasnije uverio struжuћi sasuшeno blato boje rђe sa чizama.Ostali smo tamo moжda nedeљu dana , pod шatorima , na terenu nalik onom viђenom kroz objektive ,,Vikinga-1,, na Marsu.Retki љudi koje susreћemo su prema nama neobiчno љubazni.Seћam se starijeg чoveka koji je svoj motokultivator vozio uporedo sa kamionom nudeћi vozaчa bocom crnog vina(4)
Polazimo u pravcu Benkovca.U чetinarskoj шumi u blizini ,,autoceste,, formiramo logor.Zavrшni deo veжbe treba da se odigra negde u okolini.Do tada su jedinice mornariчke peшadije(5) simulirale ofanzivna dejstva a ,,pozadinci,, su shodno svojoj nameni odrжavali logistiчku podrшku na potrebnom nivou( 6 )Sada i intendantski vod dobija svoju ,,solo taчku,,
Trenutna evakuacija.Nekoliko kamiona ( sa kuhiњama) i џipova (7) zapuћuje se dva-tri kilometra daљe , prolaze razliчite tipove zemљiшta-od kamenitog ,obraslog чetkastom travom do niske retke шume sastavљene od neчega viшe nalik шibљu nego drveћu.Stajemo usred jednog takvog чestara.Iskaчem iz kamiona , nespretno , i okovani kundak moje puшke (8) za dlaku promaшuje nos radio-veziste.Sudaramo se , on pada i pravo je чudo da je radio –stanica koju nosi na leђima чitava.Gleda me zapaњeno , u neverici. ,,Ej , чoveчe , na чijoj si ti strani ?,, pita me glasom koji podrhtava.Tu izviњeњe malo pomaжe ali se ipak na tome (sreћom) sve i zavrшava.Zastavnik (9) nizak , suvoњav , sa fizionomijom Save Kovaчeviћa (10) inaчe glavni u puшkarskoj radionici , kao najstariji po чinu u naшoj jedinici , nareђuje postrojavaњe.Saznajemo da smo u okruжeњu ,,plavih,,(11) i da je naш zadatak da izbegnemo ,,zarobљavaњe,, dok ,,naшi,, ne razbiju ,,њihove,, Prosto.Чujem svoje ime dok ,,ћata,,(12) чita raspored , ko je na straжi i kada.Pada sumrak.
Sedim na borbenom rancu , leђima osloњen na toчak kamiona , misleћi na svoju sobu (13) Na biblioteku , krevet i pisaћi sto.Na krevet.Lagano postajem svestan чiњenice da NEЋU da ,,dreжdim,, na straжi ove noћi.Neћu i taчka ! Ovo je i za mene novina (14)Momak iz Loznice (15 ) koji ima sliчnu ideju i joш jedan iz Ceљa (16 ) udruжuju se samnom.Iz kamiona u kome su madraci , ћebad i spavaћe vreћe , uzeli smo ono шto nam je bilo potrebno , zavukli se u жbuњe i odspavali mirno do jutra.Kaжu da je te noћi ,,treшtalo,, od rafalne paљbe.Ni ja ni ova dvojica nismo чuli niшta , kao da su nam uшi zapuшene vatom.Spavao sam na svom krevetu u svojoj sobi.Gluv za ceo svet.
Zastavnik nas je izveo i postrojio dva koraka ispred celog voda.Smeшkao se kao maчor.Bio je to trenutak istine. ,,Vas trojica,, rekao je ,, ako ikada bude rata –prespavaћete ga ...i neћe vam biti niшta ,, (17)
TERMINATOR
,,Judgmant day,, sam odgledao u bioskopu pre poчetka rata. ,,Terminator,, znaчi doslovno : ,, onaj шto ograniчava , okonчateљ ,, (Koren ove reчi postoji u latinskom jeziku a odatle je ona preшla i sasvim se odomaћila u engleskom i samim tim u veћini svetskih jezika.)Takoђe, u opшti govorni vokubular ulazi i ,,Rambo,,( First blood, 1982) Ova dva izraza su davno pre poчetka graђanskog rata kruжila Balkanom , izvrшila odreђeni uticaj , uшla u poslovicu i anegdotu i postala deo novopeчene ,,narodne tradicije,,(18) Postoji i treћa nezaobilazna reч , reч ruskog porekla.Prezime jednog Sovjetskog oficira postalo je sinonim za najpoznatiju juriшnu puшku u istoriji - ,,Kalaшnikov,, poznatu i kao ,,AK-47,, Zaчudo , do poчetka graђanskog rata u Jugoslaviji , i pored чiњenice da se u naoruжaњu JNA veћ decenijama nalazila modifikovana , Jugoslovenska verzija nazvana M-70B1(19) malo ko je ( osim љudi kojima je to posao , naravno )pomenuto oruжje povezivao sa чuvenim ,,Kalaшnikovim,, tako чesto viђenim u ,,Rambo filmovima,, Samo zato шto je moja radoznalost sezala i u tom pravcu, znao sam da naшa vojna industrija nije tako inventivna kako je to nastojala da prikaжe dnevna propaganda preko masmedija ili u шkoli , na чasovima ,,odbrane i zaшtite,,(20) U reчnik proseчnog graђanina reч ,,Kalaшnikov,, ulazi verovatno tek sa ,,sluчajem Шpegeљ,,(21) Koristeћi neznaњe obiчnog чoveka , televizija Beograd govori o zapleњenim ,,Kalaшnikovima,, kao o sasvim stranom oruжju , oruжju koje se prvi put pojavљuje u regionu.Ali vratimo se Шvarcenegeru (Schwarceneger) u crnoj koжnoj jakni , sa tamnim naoчarima , na motociklu.Veliki plakat.Jedan u izlogu bioskopa u mom rodnom gradu Zajeчaru.Drugi na zidu jedne kuћe u varoшici koja se zove Daљ.Kuћa je hrvatska.Pokuшao sam da napiшem pesmu na tu temu po povratku iz rata.Zadrжao sam samo prvu reчenicu: ,,Ovo je rat љudskih terminatora...,,
OVO JE RAT ЉUDSKIH TERMINATORA
CETIЊE
Jun 1991.Polaжem prijemni ispit na Cetiњskoj лikovnoj аkademiji( 22) Kao i na svim ispitima te vrste , tu se nalaze mladi љudi iz cele zemљe.Њihovi gradovi zovu se Dubrovnik , Beograd , Љubљana , Sarajevo, Bitoљ...Praktiчno to je -,,Jugoslavija u malom,,
Po povrшini smeђeg pak-papira , povlaчim linije lipovim ugљenom prateћi konture modela , smeжurenog starчiћa koji stoji na drvenom podijumu.Osloњena na zid je slika koju sam radio prethodnog dana ( To je mrtva priroda – glineni krчag , sivoplava draperija i talijanski шlem u onom staњu u kom obiчno sreћemo plehane isluжene шporete na ђubriшtu , rupiчaste i crvene od rђe , tanke poput kartona.Pedeset godina je proшlo od sverskog rata-nije ni чudo)Dok stojim iza crtaћe table , prouчavajuћi nagog чoveka чiji oblik memoriшem , do mene dopire tihi razgovor negde iz ,,шume,, starih i oљuшtenih шtafelaja , koji mi prolazi nenametљivo kroz svest.Neшto me ipak privuчe da za trenutak odbacim problematiku proporcija i pomnije osluшnem razgovor.Mladiћ iz Beograda i devojka (malo mesto nadomak Bara , Crna Gora) prepriчavaju neki vrlo zanimљiv dogaђaj (koji je opet neko prepriчao њima)U pitaњu je auto koji чeka svog vlasnika na nekom parkingu.Potpuno ,,spљeskan,, tenkovskim gusenicama.Prilazim bliжe.Pitam:,,Gde se to desilo ?,, Prva mi je pomisao – negde u inostranstvu.Bliski istok , Irak , Palestina.Tako i formuliшem sledeћe pitaњe.,,Ne, ne tamo.Slovenija...,, kaжe devojka.Zatim , ratoborno sevajuћi oчima , komentariшe , sasvim glasno akciju vojske , uжivajuћi u izrazima koje najчeшћe koriste fudbalski navijaчi: ,,Srediћe ih...Ima da ih rasturimo...Tako im i treba,, itd.Њen sagovornik se smeшka.Devojka iz Slovenije koja se nalazi u istoj prostoriji ali na њenom suprotnom kraju , ima izvestan alibi da moжda niшta i neчuje od od svega , шto pokazuje ћutaњem.Kasnije sam je чuo da kaжe:,,Zaшto nas napadaju ? Mi nikoga ne napadamo !,, Hrvat iz Dubrovnika , nije rekao ni pre ni posle iшta.Ћutao je , potpuno zakloњen masivnom crtaћom tablom i marљivo gradio mreжu linija.Чula se samo шkripa lipovog ugљena po papiru.
Na peronu жelezniчke stanice u Titogradu(23) dok iшчekujem voz koji ћe me odvesti kuћi , ne primeћujem neku posebnu nervozu ili paniku kod putnika.U kojoj meri su oni svesni da je poчeo graђanski rat ? Ne znam.Sedim na klupi a do mene je чovek sredњih godina , odsutnog izraza lica.U ruci mu je jedan od onih ,,џepnih,, televizora tipa.. CASIO.Razgovaram sa њim o trenutnoj situaciji , o kojoj nemam pojma jer sam za tih nedeљu dana na Cetiњu , bio praktiчno iskљuчen od svega , misleћi samo na prijemni ispit.Чovek mi ukratko objaшњava ,upuћuje me u neverovatne vesti koje su do њega doprle i u koje ni sam ne moжe sasvim da poveruje. Za to vreme , u њegovoj шaci, na liliputanskom plaviчastom ekranu, promiчu neki tamni obrisi izbrazdani jakim statiчkim smetњama - moжda kolona civilnih vozila , moжda kolona tenkova , ko ћe ga znati ? U svakom sluчaju slike iz Slovenije video sam tek po povratku kuћi.Tako sam potpuno sluчajno propustio poчetak prvog pravog rata na tlu Evrope od zavrшetka Velikog Svetskog (24 )
NIШ - EKSPRES
BUЂEЊE
Ne znam kada sam napisao svoju prvu SF priчu ali je to bilo jako rano , joш u niжim razredima osnovne шkole.Jedna , inaчe nezavrшena priчa , mi je sada posebno zanimљiva.Imao sam sedamnaest godina kada sam inspirisan romanima poput ,,The Death of Grass ,, чiji je autor Britanac Џон Кристофер (John Christopher ) pokuшao da na papiru stvorim jedan , kako sam tada mislio , priliчno neverovatan scenario. U toj priчi koja je ostala bez naziva i raspleta , ja sam u stvari predvideo jedan buduћi rat – rat u Jugoslaviji...
U dva sata noћu , donosilac poziva je ,,nalegao,, na zvono.Te noћi legao sam kasno.Pratiо sam ,,BBC World Service,, (25) i postavio impregnirano platno na шtafelaj.Spavao sam ili dremao tek jedan i po sat, kada me prodorni zvuk u pravom smislu reчi ,,ubo,, pravo u srce (i tamo ostao da vibrira)Moj otac je prvi izaшao u hodnik a ja sam i daљe ,,spavao,,Kroz zatvorena vrata svoje sobe чuo sam glasove.Predosetio sam odmah da je neшto sa mnom u vezi.U polu-panici koja je kod њega izbijala uvek u prisustvu uniformisanog lica , on je i ne proчitavшi kome je poziv nameњen ,potpisao dotiчni dkument svojim imenom (znam da sam oduvek mrzeo tu њegovu osobinu koja se graniчila sa servilnoшћu.U њegovim ћelijama nije bilo pobune.To je bilo iznad њegove moћi)Kada sam otvorio vrata svoje sobe ,spazio sam malog , жgoљavog чiчicu sa velikim uшima i baterijskom lampom.Gledao me saжaљivo , nekako sa sauчeшћem.Nesporazum je bio razreшen , poziv je bio za mene i prvo шto sam чuo iz oчevih usta bilo je :,,Odmah se spremaj.Veћ ti шtopuju vreme !,,Dobar graђanin.Savestan graђanin.Uvek na usluzi sistemu.Jedan deo mene se povinovao i potiшteno predao nekome ili neчemu u ruke.Onaj drugi je uvreђen , zareжao.Mogao je da proчita poziv , da slaжe da nisam u stanu ili neшto sliчno.Mogao sam da mu oprostim nedostatak maшte ali nedostatak жeљe da me spase od izruчeњa maшineriji sistema to ne !Moja majka je pristavila lonчe za kafu dok sam se oblaчio.Uniformu nisam imao jer je nisam ni zaduжio(26)Proшle su dve godine od mog dolaska iz armije.Nisam oчekivao(kao шto to obiчno i biva) da ћu se tako brzo opet naћi u sivo-maslinastoj koшuљi (Скраћено – ,,СМБ,, ) Psovao sam vezujuћi pertle na patikama- mislili su da sam uplaшen , a bio sam љut , kivan na ceo svet.Kolima smo poшli do kasarne.
КАСАРНА
U tri sata ujutru , ulice grada deluju krajњe propalo i turobno.U kasarnama je taj utisak pojaчan , arhitekturom vojnih zgrada koje kao da su namerno tako osmiшљene da ,,ubiju,, monotonijom , hladnoћom i sivilom.Kazneno-popravni domovi , mnoge шkole i bolnice poseduju чesto istovetne fasade.Sliчnost po svemu sudeћi nije sluчajna (Jednom sam napisao : ,,Шkola je fabrika za programiraњe љudi i њihovo uspeшno uklapaњe u sistem.Zatvor je fabrika za reprogramiraњe љudi чiji je program pogreшan , zastareo ili iz nekog drugog razloga ne odgovara sistemu.Konc-lager je fabrika za fiziчko uniшtavaњe љudi чiji se program ne da ispraviti ili je reprogramiraњe presporo i ne obeћava ,,) Kasarna je u stvari neшto izmeђu шkole i zatvora.Rukujem se s ocem i kreћem prema kapiji.Ja sam na pokretnoj traci.
NIШ
Iz kasarne su nas stotinak ,,spakovali,, u dva autobusa i uputili na adresu garnizona u Niшu (27 ) Bilo je u tom ,,paketu,, veterana ,,okolo-naokolo,, veжbi , koji su prepriчavali lovaчke storije , шto je predstavљalo gimnastiku za opuшtaњe nerava , kao i ћutљivih , zabrinutih ili чak ravnoduшnih lica , lica zguжvanih od umora i pomirenih sa sopstvenom sudbinom.Mahom radnici , neшto pravih seљaka...sve ostalo spada u klasu rariteta.Dok posmatram Nemaчki koncentracioni logor ,,Crveni krst,,( 28 ) i zarђalu , izuvijanu bodљikavu жicu pod prvim zracima sunca kroz musava, prљava stakla autobusa , шofer se okreћe prema nama i klima glavom -,,kraj puta narode !,, Kasarna i koncentracioni lager – muzej su odvojeni samo zidom.Doчekuje nas veliko spremaњe.Tenkisti drжe motore ,,osamdesetчetvorki,, (29) upaљene.Чete pakuju liчnu opremu.Jedan deo poligona je potpuno prekriven borbenim rancima , transportnim vreћama , шatorskim krilima , шlemovima. ,,U svakom sluчaju,, pomislio sam ,, ovde su u pitaњu manevri a ne par dana smucaњa po brdima,, Dobili smo hranu.Proшao sam tog dana bez brijaњa (30) ali sam morao na шiшaњe.Uniforme- ne sasvim kompletne , pokupili smo sa gomile ispred jednog od magacina. Nisam naшao naramenice obiчnog vojnika-uzeo sam desetarske (31) Tada sam prvi put kod nekih vojnika video takozvane ,,ploчice,,(Ameriчki marinci svoje zovu ,,pseћe,,) koje se nose oko vrata i sluжe za prepoznavaњe vojnika nakon њegove pogibije na bojnom poљu.Veћina vojnika ih uopшte nije imala .Ove ,,ploчice,, bile su u stvari metalne kutijice , poput minijaturnih tabakera .Unutra-par listiћa navoшtene hartije sa odшtampanim rubrikama za liчne podatke.Primitivnost i nefunkcionalnost predmeta su izazivali podsmeh.Fabrika koja je proizvela , ovaj u ratu ipak vaжan deo opreme nije ugradila ni najprostiji metalni lanчiћ.Umesto lanчiћa , kroz rupice na vrhu kutijice , provlaчio se obiчan taњi kanap.
IШЧEKIVAЊE
Nekoliko dana kasnije – veћini postaje jasno da je :
1.Stvar ozbiљna.
2.Da ima viшe veze sa Hrvatskom nego sa bilo чim drugim.
3.Da smo gadno namagarчeni.
,,Znalci,, su uporno tvrdili da su u pitaњu manevri na granici sa Hrvatskom ( 32 ) kod Oџaka ili Apatina.Izvestan broj rezervista se nakon viшe dana neizvesnosti (a stekavшi utisak da je neko ,,zaboravio,, da nas u potpunosti i opremi i obavesti -kuda mi to , doђavola , idemo ? ) samoorganizovao , i uputio kod komandanta kasarne . Stvar je bila negde na granici pobune a opшti oseћaj nelagodnosti koji je sve to inicirao nije bio ni u kom sluчaju bez osnova.Videli smo svakodnevne odlaske raznih jedinica i znali smo da i na nas dolazi red.A niko od nas nije joш uvek dobio bilo kakvo oruжje u ruke.Zar da nas poшaљu nenaoruжane , kao ovce na klaњe ? ( Ma koliko neverovatno zvuчalo – zaista je bilo nekoliko grupa rezervista koji su poslati na front bez naoruжaњa ) Ne seћam se viшe , kako sam se i ja naшao u ,,delegaciji,, koja se obrela u prostorijama komandanta kasarne ,,Stevan Sinђeliћ,, ( 33 ) Komandant je љubazno sasluшao naшu grupu , nasmejao se , pogladio svoje brkove налик на turske i veћ je izdavao nareђeњe kojim je podela oruжja постајала gotova stvar.U roku od pola sata bili smo , како се то каже , pod punim naoruжaњem( 34 ) Ispostavilo se da su puшke koje smo traжili bile iz nekog razloga uredno spakovane u nekoliko civilnih kamiona - hladњaчa. Na moje olakшaњe nijedna nije spadala u kategoriju poluautomatskog oruжja.Prilikom podele oruжja , visoki Crnogorac (inaчe stariji vodnik po чinu) mi je pored automatske puшke dao u ruke i њen bajonet (35) ali bez uzice koja spreчava iskliznuћe noжa u borbi ili preciznije prilikom klaњa protivnika.,,Ovo ti neћe trebati,, rekao je , ali se kasnije predomislio i pruжio mi uzicu.Шto se puшke tiчe – bio sam oduшevљen svojom ,,igraчkom,, (kao шto sam veћ napomenuo , u vojsci sam imao poluautomatsku puшku ) koja je imala i laki preklopni kundak (36) Oruжje nas je sve umirilo kao decu . Viшe nije bilo protesta.Чekali smo na red da poђemo.A kolone guseniчara i toчkaшa su svakodnevno odlazile.Prvo tenkovi i oklopni transporteri pa vozila ostale namene.
POLAZAK
Civilni autobusi firme ,,Niш – ekspres ,, parkirani jedan iza drugog , otvorenih vrata чekaju da progutaju joш jedan љudski tovar( Pada mi na pamet antologijska scena iz оног filma ,,Коса,, ( Hear ) Miloшa Formana .Doduшe , tamo je prevozno sredstvo ,, Hercules,, sa чetiri moћne elise ali poenta je – ista ) Pre ulaska u њihovu sparnu utrobu , dobijamo na licu mesta , svako po stopedeset metaka , uz upozoreњe da prazan okvir (jedan od pet ) bude u puшci.Dok ubacujem okvir u automat od nekud se pojavљuje moja majka.Nije mi jasno kako je uшla u krug kasarne ali je tu i grli me.Primeћujem da kod њe osim brige za mene ,postoji i oseћaњe ponosa zbog mog odlaska u rat.Oseћam i razoчareњe i љutњu zbog toga.I pored toga шto je kraj mene , чini mi se da sam potpuno sam , jer me ne samo drжava , veћ i oni najroђeniji preћutno i mireћi se s tim шaљu u rat.Шarolika masa sveta tiska se oko ograde kasarne.Mnogo ruku maшe , mnoшtvo radoznalih oчiju prati svaki pokret.,,Igra meчka ...,, чujem vojnika da kaжe.
KONVOJ
Zmija sastavљena od autobusa , kamiona , џipova , tromo leжi na suncu...Sve to registrujem ali kao da mi ne dopire do svesti.Automatsku puшku drжim osloњenu na koleno.Koшuљa mi se lepi od znoja ,oseћam je na koжi kao gњecavu , vlaжnu krpu.Na prozorima nema zavesa i sunce prosto pali.Konvoj stoji na pola puta izmeђu Niшa i Beograda.Pada mi na pamet da mogu jednostavno da izaђem iz autobusa i odem.U autobusu nema oficira ili vojne policije.Ali iako nemam lisice na rukama postoje drugaчiji okovi (koje opaжam jasnije nego veћina љudi sa kojima putujem ) a koje i pored pune svesti o њihovom postojaњu nemogu da raskinem.Oni su ugraђeni duboko u meni joш u porodici i шkoli , i ja sam , avaj , samo programirana љudska maшina koja ,,dobrovoљno ,, odlazi na stratiшte.Чak me obuzima i neka neobjaшњiva radost , oseћaj lakoћe i poleta.Civili maшu iz automobila u prolazu.Tri raшirena prsta pomaљaju se kroz otvoreni prozor automobila(37) Шaљu nas na klaњe kao gladijatore , a neshvatљivo jak iracionalni talas ponosa trese svakog od nas u uniformi.U tom trenutku bilo mi je apsolutno jasno , video sam energiju pokretaчa.Shvatio sam kakva je sila bacala mlade Nemce ili Ruse u ogaњ posledњeg svetskog rata.Neшto od toga mogao sam da izrazim reчima.Strah od poniжeњa i odbaчenosti ako pokaжu sopstveni strah.Iшli su do kraja radije nego da dozvole da ih prezir druшtva i sopstvene porodice dotuчe.Ali to je racionalni deo objaшњeњa.One neiskazano je u stvari najbitnije.Pred oчima mi je najednom blesnuo i чudan paradoks – ubiti u miru je zloчin.Ubiti u ratu zaчudo nije kriminalni чin.Чak dobijeш i medaљu.Zakљuчio sam da druшtvo ne kaжњava nasilno uzimaњe љudskog жivota veћ egoizam pojedinca koji je to uчinio zarad svojih liчnih interesa.Uradi to zbog interesa grupe ili druшtva u celini – eto heroja s lovorikama.Noћ je uveliko pala kada smo prispeli na granicu s Hrvatskom , samo nekoliko kilometara od mosta sa zvuчnim nazivom -,,Most Bratstva i Jedinstva,, (38 ) Joш uvek je bilo nade da ga neћemo preћi.
TENKOVI NA MOSTU BRATSVA I JEDINSTVA
Izlazim napoљe.Jeseњa topla noћ je puna elektriciteta , zbog predstojeћe oluje , Mesec priguшen tamnim oblacima a do mene stiжe neшto jaчi vetar od obiчnog povetarca koji pomera liшћe i granчice na drumu.Ipak relativno je mirno i tiho izuzev napona u nervima i onoga u atmosferi.Nekakvog bockaњa na licu , u grudima.Sa obe strane druma na bledoj meseчini beli se drvored topola.Dva autobusa sa upaљenim svetlima , par kamiona i jedan oklopni transporter чekaju neшto.Gledam napred u tamu i najednom, s druge strane Dunava , koji se ne vidi u tami , na neodreђenoj , varљivoj daљini , uoчavam жute taчkice signalnih raketa kako sporo padaju. Priseћam se onoga шto znam o toj stvari.Poseduje mali padobran , verovatno ne veћi od џepne maramice.,,Tako je blizu a onaj idiot (шofer) drжi upaљena svetla,, prolazi mi kroz glavu.Odluчujem da na svoju ruku prazan okvir u automatskoj puшci zamenim punim.Jedan od rezervista polazi za mojim primerom.Veћina vojnika se nalazi u nekom raspoloжeњu kakvim se odlikuju ekskurzije ili ispraћaji u vojsku.Jedan deo spava na svojim sediшtima , drugi sluшa ,,narodњake,, na radiju , dvojica ,trojica napoљu, puшe leђima nasloњeni na autobus.Neko priчa o fudbalu (,,Crvena zvezda,, je opet izgubila meч.Шta da se radi ? ) Шofer izraчunava koliko je potroшio goriva , i dok to radi postaje svestan ZVUKA. Љudi prekidaju razgovor.Daleko brujaњe i шkripa.Zatim postaje grmљavina , zvuk nalik drobљeњu kamena i zveketu teшkih lanaca.Autobus se namah prazni.I tada u opшtoj pometњi deшava se ono шto nikoga ne ostavљa ravnoduшnim...
Visoko iznad naшih glava BLESAK – farovi ili reflektori.Liшћe oduva s puta nekakav џinovski ventilator.Tenkovska kolona zatrese zemљu kao dizel lokomotiva.Zaleprшa trobojka sa ravnokrakim krstom i ocilima na kupoli prvog tenka.Silueta tenkiste (sa uspravљenom rukom -tri prsta raшirena u pozdrav ) proleti mreжњaчom i nestade u mraku...
Delovao je nestvarno , nekakav mehanizovani kentaur , osvetљen odozdo kao u dokumentarnim filmovima – жurnalima iz Drugog svetskog rata koje prati ona gromoglasna Vagnerova muzika.Ona do maloчas , mlitava masa љudi kraj puta , najednom se naoшtri.Osetio sam slatku jezu , dlaчice su bile nakostreшene na rukama i nogama.Шuma ruku se podiжe odpozdravљajuћi tenkisti.,,Srbija,, prolomi se ,, Srbija,, i ,,Svi, svi, svi..,,U trenutku je sve bilo tu.Scena ,,muњevitog rata,, ( ВLITZKRIEGH ) koju sam video samo na ekranu – ulaz Nemaca i Rusa u Poљsku , Japanaca u Indokinu , Rusa u Nemaчku.I ja sam deo istorije ovog чasa dok stojim trenutno zahvaћen (i pored unutraшњeg otpora mog drugog ,,ja,,) impulsom koji шaљe na barikade i kroz minska poљa.Tenkovi su otiшli a љudi su ostali zaжarenih obraza i oчiju koje cakle.Oђednom su svi bili orni i puni energije.,,Шta чekamo ? Шta чekamo?,,
POЉE / ILI JOШ NEШTO O PSIHOLOGIJI MASE /
(Mnogo sati ranije) Vojvoђanska ravnica.Konvoj miruje.Desetak metara od autoputa je њiva a na њoj-lubenice.Posmatram neшto neobiчno.Barem polovina rezervista izaшavшi iz autobusa i џipova , kreћe u tom pravcu sa oчiglednom namerom da proba ukus tih lubenica.Шta je tu чudno ? Niшta , osim њihovog previшe usaglaшenog naчina kretaњa zbog чega liчe na labavi stroj .Veћina naravno ima bajonete.Ubadaju zrele lubenice vrhom seчiva.Niko ne pomiшљa na zabrane , na privatno vlasniшtvo.U masi , kada se oseћaju jaki , љudi чine mnogo toga шto inaчe ne bi uradili kao pojedinci.A moжda je ova reakcija bila neko kolektivno praжњeњe.Surova igra odraslih koja ima ulogu da pripremi za neki sasvim ozbiљni dogaђaj u buduћnosti ? Kada sam o ovoj temi kasnije razgovarao sa mladiћem na sediшtu do mene , odmerio me je neprijateљski.Viшe nikada nismo ni o чemu razgovarali.
CROATIA ILI SILOM AGRESOR
PREKO CRTE
Ne znam ko je dao zeleno svetlo za pokret – uglavnom , uskoro smo bili na mostu( ni dan danas mi nije jasno zaшto vozaч ,svestan da zalazimo u ratnu zonu , nije makar ugasio svetla u autobusu )Radio-kasetofon treшti.Turbo-folk.Osvetљeni kao novogodiшњa jelka prelazimo dugi most preko Dunava(Most, poluvidљiv u noћnoj izmaglici , mestimiчno je osvetљen жutim elektriчnim svetlom i nelagodno me asocira na ,,Twilight zone ,, )Pojavљuju se џakovi s peskom.Mitraљeska gnezda.Vojna policija ili specijalne policijske jedinice sa zaшtitnim prslucima.Poчiњe da me hvata prva jaчa nervoza.Ostavљamo most za sobom i svuda oko nas je mrkli mrak.Napred u svetlu farova iskrsavaju avetiњske kuћe bez prozora.Po neko maчje oko seva iz mraka zelenim ogњem.Kroz prozor sa moje desne strane na kome se kondenzuje vlaga , ne vidim niшta osim svog unezverenog lika.Da je svetlo u autobusu ugaшeno , staklena povrшina se ne bi ponaшala poput ogledala.,,Gasi , majstore !,, viчem vozaчu pokuшavajuћi da naђaчam zvuk motora.,,Шta je , sinko ? Srce u pete ? ,,-dovikuje mi чovek za upravљaчem, pri tome чudno zapliћuћi jezikom.Tada shvatam da je pijan.Izmeђu mene i eventualnog snajperiste je staklo i tanak lim.Oseћam se kao glineni golub.Naш autobus skreћe desno na neasfaltiran put , joш jedan autobus ga prati.Kamion i oklopni transporter koji su zajedno sa nama preшli most nastavљaju pravo.Poчiњe uspon.Uspevam da uoчim betonske stubove i жicu obraslu vinovom lozom.Nalazimo se usred ogromnog vinograda (koji je samo deo velikog erdutskog gazdinstva poznatog po proizvodњi kvalitetnog vina) Autobus staje kraj oronulih zgrada koje u svetlu farova liчe na ruine.Skaчem na vlazno slavonsko tle i moje se oчi susreћu sa prodornim , tamnim oчima neznanca.Nemam vremena ni da se prestraшim a чetvoro-petoro љudi je veћ kraj mene. Њihov izgled je neverovatan.Nose koжne jakne , lovaчke noжeve i prastaro nemaчko automatsko oruжje (39) kao da se u blizini snima film o Drugom svetskom ratu a oni u њemu igraju uloge gerilaca poput Чetnika ili pripadnika Francuskog pokreta otpora.Kada sam se malo pribrao ,paжљivo sam osmotrio neobrijana i od ko zna kakvih nedaћa i napora, potamnela lica. Bili su gologlavi i bez ikakvih oznaka raspoznavaњa.I naizgled potpuno ravnoduшni.Je li to bio umor , opreznost ili naprosto dosada veћ odavno ogrubelih ratnika ? Uglavnom , na nas nisu obraћali neku posebnu paжњu , чak su nerado stupali i u kontakt Neznam ni da li su чekali upravo nas ili su se tu zatekli kao obezbeђeњe onih oronulih zgrada , u kojima se moжda neшto za њih vaжno nalazilo.Vozaч je sa њima razmenio neke informacije.Od њega potom saznajemo da noћas spavamo u autobusu jer on ne zna kuda daљe.Чeka instrukcije.Dok on objaшњava trenutnu situaciju postajem svestan jedne zastraшujuћe moguћnosti-шta ako ovi tipovi u koжnim jaknama uopшte nisu ,,naшi,, ? U pitaњu je povereњe na reч...Video sam sebe na zemљi i tela mojih drugova u razliчitim pozama smrtne agonije , razbacana unaokolo poput krpenih lutaka.Tako lako ! A ko mi uopшte garantuje da se to neћe desiti svakog чasa ?
Pokuшavam da zaspim na sediшtu u autobusu ali sam kao na iglama.Vruћina , smrad, zajedno sa napetim nervima чine svoje.Ipak, uspevam da zadremam na kratko, koliko da doжivim uжasan , isprekidan san o чoveku bez lica koji mi prilazi s leђa.U њegovoj ruci je blistavo seчivo i hvata me levom rukom za vrat a desnom...Viчem i uspravљam se.Buљim ne shvatajuћi u чoveka do sebe , koji u polutami spava чvrstim snom.Postajem svestan da mi je u rukama puшka.Otkoчena.Чovek hrчe nesvestan da je њegov жivot mogao da isчezne zbog neчije noћne more.Otvaram drhteћi vrata i udiшem чist , hladni vazduh.Osvrћem se.Gotovo niko od rezervista nije budan.Nema straжara.Pored starog traktora , sede oni neobiчni ratnici , puшeћi i razgovarajuћi o nekim samo њima znanim stvarima.
MOJ PRVI ULAZAK U DAЉ
Seo sam na odbaчenu gumu neke poљprivredne maшine.Znao sam da je ponoћ veћ odavno proшla.Noћ je bila bez meseчine , nebo potpuno crno.Nijedna zvezda se nije videla.Osluшkivao sam.Ne seћam se viшe , da li sam te prve noћi na Hrvatskoj teritoriji чuo daleke zvuke rata , toliko nalik grmљavini pred nepogodu.Ali zato sam nakon nekog vremena zaчuo sasvim jasno zvuk motora nekog vozila . Taj zvuk se oчigledno pribliжavao . Nedugo potom , automobil sa iskљuчenim svetlima se brekћuћi popeo uz brdo.Њime je doшao mladiћ u blooyeans jakni , naoruжan ,,Magnumom,, Po naчinu na koji je doчekan od strane onih чudnih tipova u koжnoj garderobi , reklo bi se – stari znanac.Pozdravivшi veћ pomenutu grupu kratkim i odseчnim pokretom ruke , uputio se kuћici od betonskih blokova u kojoj je (tek sam tada to primetio ) poput maчke prela neka maшina.Poшto mi niko nije niшta branio ,priшao sam i kroz odшkrinuta vrata u polutami , ugledao veliku pumpu za vodu i elektriчni generator.Mladiћ je pregledao ureђaj шarajuћi snopom baterijske lampe po cevima i prekidaчima.Pozdravio sam ga i pitao odakle je.Rekao je da je iz Daљa.Saznao sam da do tamo nema viшe od pet kilometara.Kada danas razmiшљam o toj noћi pitam se шta mi je bilo u glavi , kakvi su me to чudni iracionalni porivi ohrabrili da gotovo bez razmiшљaњa upitam ovog чoveka - da li moжe da me poveze do Daљa ? Zaшto sam to uradio - ja koji nikad nisam voleo rizik bilo koje vrste ? Nemam pravi odgovor i u toj stvari priznajem da nerazumem dovojlno sebe.Mislim da mi je u tom чasu bio potreban neki ,, ventil,, jer sam bio pod velikim unutraшњim pritiskom , a taj pritisak je uslovљavala neizvesnost i oseћaj da od polaska u rat nisam viшe kontrolisao sopstvenu sudbinu.Prema tome , ovo je mogao biti nekakav pokuшaj bekstva od te neizvesnosti mada sve to baш i ne zvuчi logiчno jer na taj naчin nisam beжao iz ratne zone nego sam se ,naprotiv , њoj joш viшe pribliжavao.Ali ni ratom ne upravљa razum i logika.Rat je stihija.Podseћa na teoriju haosa i na fraktale.Momak u blooyeans jakni je bez uzbuђeњa, pristao na moj predlog.Poшao sam lako obuчen - bez шlema , vetrovke , borbenog ranca. Samo u џemperu. Bio sam dovoљno razuman da ponesem barem ,,Kalaшnikov,, ali bez rezervne municije, samo sa jednim okvirom od trideset metaka koji se nalazio u puшci.Чovek sa kojim sam putovao je izgledao kao desperado , sa jednom rukom na volanu i drugom poloжenom preko masivnog revolvera na sediшtu.Do tada je ,,Magnum,, za mene bio iseчak iz чasopisa.Oruжje koje se viђa samo u filmovima tipa ,,Dirty Harry ,, Jednom reчju – misaona imenica.Na neki naчin delovao mi je moћnije i od automatske puшke.Nikada nisam putovao ni u potpunom mraku , iskљuчenih farova , autoputem koji je чist od vozila . To mi se dopalo.Osetio sam slobodu.Nema saobraћajnih propisa.Nema ograniчeњa. Sablasno osvetљen meseчinom , drum i kola koja jure po њemu kao da se nalaze u nekom drugom , paralelnom svetu.A onda barikade.Dva starca sa lovaчkim puшkama.Obraza rumenih od rakije.Propuшtaju.Malo daљe joш jedna barikada.Onda Daљ( 40 ) Daљ u zamraчeњu.Policijski чas na snazi.Mladiћ mi pokazuje na ruчni sat- dva i trideset ujutru.Svraћamo њegovoj kuћi.Чasti me kafom.Razgovaramo.Neprijatan miris шiri se iz zamrzivaчa koji dugo nije radio.U Daљu nema struje.Na kuhiњskom stolu gori stari feњer.Pokazuje mi kutiju шibica sa grbom NDH( 41 ) koju je uzeo od zarobљenog Hrvatskog vojnika.Poklaњa mi je kao suvenir.Чitam:,,This is copied from the original box of matches from independence state of Croatia.Printed in Australia.,,Shvatam ovaj poklon i kao neko znameњe , neku samo meni vaжnu medaљu za smelost.Od cele grupe rezervista sa kojom sam prispeo u Hrvatsku , ja sam prvi uшao u Daљ u vreme policijskog чasa.A veћ neшto pre svanuћa bio sam opet u њihovom druшtvu( 42 )
ПОГЛЕД НА ...
Сунце лагано суши жуто славонско блато. Са узвишења на коме се налазим поглед пуца на велику равницу. Чини се да посматрам дно џиновске тепсије. Видим Даљ и препознатљиви црквени торањ у његовом центру, не већи од палца. Могу да пружим руку испред очију и замишљам како померам ту макетицу. Иза насе-ља, кукурузна поља сежу до тамне линије хоризонта под пространим небом без облачка (утисак мало оне-спокојавајући за човека одраслог у брдовитом подручју) иза те линије налазе се Трпиња , Бршадин и Вуковар. Спарно преподне је тихо ако се изузме далеко бубњање артиљерије, помешано са зујањем буба ( 43 ) Прва линија фронта је иетнаест километара одавде. Док се тако досађујем однекуд се појављује курир. Он доноси наређење о покрету. Каже да је интендантски логор само двеста метара удаљен од нас. Налази се на вишој коти него што је наша па то значи тегљење пуне транс-портне вреће, ранца, ашова, пушке и „рап-а,, уз брдо.
ОДЛАЗАК НА ПРВУ ЛИНИЈУ
(Неколико дана касније) Уграбио сам прилику када је камион са пошиљком хране полазио у правцу Трпиње (44) Седећи на сандуцима под цирадом која лепрша на ветру, посматрам велику равницу сада из сасвим друге перспективе (као мрав који силази са свог купас-тог мравињака и упућује се пољем по маркираној мрављој стази). Кашљем, не могу да дођем до даха од љуте прашине која покрива шлем, лице, руке, оружје слојем жућкастог брашна. Како се приближавмо одре-дишту, далека тутњава постаје прасак. Звук је врло сличан удару грома с том разликом што експлозија која се деси рецимо, на пар километара од вас звучи као удар грома,, на пар стотина метара. Прво што видим на уласку у Трпињу су тенкови и то укопани (у низу са цевима окренутим према кукурузном пољу пред нама) и стубови густог, црног дима који изгледају јако близу, али то у ствари горе куће на другом крају села. Иза тенкова налази се мала чистина са расутим сандуцима муниције, прљавим брадатим војницима који погурени поред малих камиона за снабдевање, истоварују пакете и алуминијумске сандуке (за хлеб) и полу покривених рупа у земљи ископаних ваљда да послуже као зему-нице. У оштром контрасту са на брзину ископаним мес-тима за боравак су простране вишеспратне куће у близини. На тераси једне куће седи баба и плете.
Продужујемо према Боботи и Вери. Укључен је радио (изборио сам се за место у кабини) и из звучника допире поред крчања и глас спикера који преноси заседање скупштине (питам се да ли експлозије граната могу да ометају радио пријем, али одбацујем ову идеју као смешну). Пролазимо поред територијалаца који на прву линију одлазе пони-бициклама, поред возила у коме без покрета дрежде неки мрачни типови, крај оклопног транспортера на коме се сунча војник. Сасвим случајно уочавам на земљи, зелену жицу пољског теле-фона која тече паралелно са друмом. Са радија допире нови глас. У неверици слушам расправу која се води у Београдској скупштини о будућем државном грбу (Овде је реч о грбу будуће Савезне Републике Југославије – вештачке Милошевићеве творевине која ће се састојати од само две преостале републике СФРЈ, Србије и Црне горе и која ће такође нестати одласком Црне горе ) О германском и византијском орлу. Хвата ме бес. Расправљају о грбу у оваквом тренутку! О грбу! И ја сам за то да симболи једне пропале иде-ологије, њени крвави пентаграми, бакље и сва она гвожђурија од српова и чекића оду одакле су и дошли, али скупштина која разглаба о таквом питању у најкритичнијем часу за нацију је обичан циркус. Хрвати и Словенци су прво рашчистили то питање па ушли у рат. Тако су простим маркетиншким триком побољшали у свету већ изграђени имиџ о малим анти-комунистички опредељеним нацијама које ратују против великог бољшевичког завојевача („Погледајте, они носе петокраке! Снимили сте? У реду.,,)
СТАЊЕ У ЛОГОРУ НАРЕДНИХ ДАНА
Камиони цистерне свакодневно одлазе до Апатина и враћају се напуњене водом. Пољске кухиње раде пуном паром. Један „активни,, војник је испалио метак у ваздух, грешком. Током ноћи повремено се виде у правцу Вуковара пожари. Пожар који сам ја пос-матрао и који је на тој даљини личио на наранџасто -црвени пламен упаљача, трајао је сатима. Понекад је све изгледало као нестварна представа, авантура, излет. Страх је постојао само на подсвесном нивоу. У сновима рецимо.
КОМАНДИР СТРАЖЕ
Поручник („главни,, интендантског вода) човек пред пензијом, иначе Македонац, одређује ме за командира страже. Мене је срамота да признам да у ствари нисам десетар (већ сам и себе убедио у то да сам некакав каплар) зато климам главом и преузимам дужност о којој мало знам. Добијам и заменика. У одређено време будим стражаре и спроводим их до стражарског места. Све ово ме чини нервозним. Стражар звани Брица (што је уједно и његова професија) је „лелујав,,. Једино он захтева целу процедуру до краја , лозинку и одзив , иначе... Од заменика чујем да је пар пута „било за длаку,,. Страх ме је тог човека, док прилазим његовом стражарском месту (на коме га ретко налазим јер често мења положај). Очи су му црвене и делују помало избезумљено. „Брицо, хоћеш да од поручника тражим да те скину са списка?,, покушавам да решим горући проблем. Његов поглед и израз лица ме подсећају на нешто непредвидљиво и нестално, вучје. (Вук у београдском зоолошком врту са својим агресивним, нервозним кретњама ме је толико подсетио на овог човека , по повратку из рата , да сам и нехотице помислио „Брица!,,). „Нема потребе, Чича,, каже „могу ја... али кад прилазиш, обавезно лозинку...,,. Дешавају се и овакве ствари. Заменик ме буди после поноћи, отварам очи и у полу сну не познавши његово лице (осветљено одоздо батеријском лампом , што заиста делује аветињски) истрчавам из шатора престрашен. Ипак нисам био дуго командир страже. Поручник ме ухватио на спавању. Затим је хтео да ме ражалује али је откривши да нисам десетар могао само да ме јавно „раскринка,,
ЖЕНА НА МЕРДЕВИНАМА
Лежим у шатору, дремајући. На једном звук који сам до тада имао прилике да чујем само на стрелишту -пара тишину. Звиждук, па још један, високо горе изнад платненог крова. Док истрчавам, одјекују хици из аутомата нашег стражара. Један празан транспортер је у близини (посада је отишла на ручак). Улазим унутра и окрећем куполу на ону страну на коју стражар пуца. Гледам кроз увеличавајућу оптику нишана. Уоквирена нишанским крстом беласа се кућа са зеленим прозорским рамом. Поред ње помоћна зграда. Једна жена стојећи на мердевинама учвршћује штипаљкама веш, који виси на затегнутом канапу. Меци су могли да прозује изнад ње. Стражар је пуцао рефлексно, без циљања, у правцу одакле је мислио да долази претња. Ко је испалио она два метка остало је неразјашњено.
AERNOUT VAN LYNDEN
Трочлана екипа ,, Sky News „ - a банула је у логор белим голфом. Новинар, камерман и „тонац,,. Овом првом касније сам сазнао име. Aernout Van Lynden ( 45 )Постојао је и четврти члан, превoдилац (ТВ Београд). Британци су судећи по понашању, себе доживљавали као експедицију Џемса Кука мећу Аустралијским Абориџинима. Држали су се на дистанци , супериорно, и нису узели из руку „неуких,, домородаца понуђено (посебно за њих убрано) грожђе. Нису ни мало одступали од свог возног реда. Камерман је поставио опрему, радећи то потпуно усресређено, гледајући преда се и невидећи никог. На LCD екрану је осмотрио груби, дрвени сто, прекривен крупним, тамним гроздовима и прилике за столом. То је мало подсећало на Тајну вечеру. У средини, очигледно високи официр, човек велике главе,.са брковима, а са његове леве и десне стране, „апостоли,, - нижи по рангу и моћима. Van Lynden поставља питања на свом језику која кроз уста преводиоца излећу на српском. Људи за столом одговарају, стидљиво се смешкајући. Одговори сасвим шематски, као научени. Мотам се око Британског новинара и нешто му кажем (на свом или његовом језику? Не знам). Осмотри ме само секунд, радознало. Тог тренутка нека половична комуникација би успостављена - и згасну. Окрећем се и видим камермана док се припрема да сними двојицу стражара. Они лешкаре на врећама с песком, пушке су наслоњене на џакове. Камерман гестикулацијом показује да је незадовољан. Мало касније их „уводи у ред,,. Стоје усправно, одлучно, са пушкама подигнутим у вис, у „Рамбо стилу,,. Ова слика вероватно, иде преко сателита са натписом „ Serbian aggressors in Croatia ,, По доласку кући сазнајем да је и моје лице обишло свет (стојим у реду испред казана, са порцијом у руци). Осећам се чудно док размишљам о снимку који гледа некакав хонгконшки банкар или домаћица из Камбере.
ДАЉ
RADIO KILING
Камионима улазимо у Даљ (логор је расформиран). Становници изгледају орасположени нашим доласком (мада ту и тамо заискри и понеки мрачан поглед. Волео бих да знам - ко су ти људи?). Док чекамо на раскрсници због краћег застоја на челу колоне, прилази мештанин, пита одакле смо и потом каже: „Ако будете на првој линији, немојте да оклевате. Наши (тер-иторијалци) све чисте. Онај руке у зрак, наши бомбу...,,. У почетку је место нашег боравка била делимично руинирана приземна кућа ( 46 ) Тада сам први пут слушао емисије „Српског слободног радија,,. Била је то мешавина лоше темпиране пропаганде и новокомповане народне музике. Када сам чуо дует браће Бајић како извија („... јао, Швабо Геншеру,,) схватио сам да је рат дефинитивно изгубљен. Увек сам померао скалу према Београдској „202,,-ојци ( 47 ) или радио Осјеку који је осим перфидне, заиста подмукле пропаганде емитовао и добру музику, рок или чак класику. Мештани су нас звали на „кафицу,, иако сами нису имали довољно сред-става за живот ( 48 ) Једном приликом сам чуо причу старије жене о сестри и брату из Даља, обоје у редовима „ZNG,, (Хрвати су своје оружане снаге у зачетку , називали ,,Збор националне гарде,, отуда наведена скраћеница ) Имали су наводно амбулантна кола са свим потребним за узимање крви. Крв су узимали од заробљених Срба и продавали је.
Уследило је пресељење. Добијамо на,, употребу двоспратну новоизграђену кућу са помоћним зградама, великим бетонираним двориштем, бунаром, баштом. Кућа је хрватска. Власници су давно побегли.Територијалци кажу да су били „зенге,,, сви од реда, да је на крову било снајперско гнездо а у кући муниција и експлозив. Капија дворишта је од метала. Обијена је аутоматским оружјем, аутоматом из Другог светског рата типа „Thompson,,. На земљи леже кратке чауре. Година производње 1945. Муниција из Другог светског рата убија и данас. И врата куће обијена на исти начин. Унутрашњост куће је празна, изузев великог брачног кревета у приземљу и озидане каде са бојлером. Већину ствари је покупило локално становништво. Степеницама украшеним мермерним плочама пењем се на кров. Тамо недостаје пар црепова, на поду су картонске кутије за муницију и згужване пак-лице цигарета. На малом прозору - рупа од метка и паучинаста мрежа пукотина.
Спавамо на подметачима (сунђер обложен гумом, дебљине шест, седам центиметара), положеним на голи бетон. Негде успевам ипак да нађем нов мебло душек. Када пада киша, са плафона ту и тамо цури. Подмећемо кофе и лаворе, чак и шлемове. Имамо војни генератор за струју тако да пар сати дневно ради портабл ТВ. Често, гледајући информативне емисије београдске телевизије, не схватамо о чему то они причају. „Артиљерија је заћутала на Вуковарском фронту. У току је затишје...,, каже спикер а сеизмички таласи путују испод пода, стакла звече као да је у близини каменолом. Али чак и када докази нису очигледни језик ТВ водитеља је неразумљив и тако нама, са ове стране црте, људи „преко,,, изгледају као лудаци, компликовани, неискрени, извештачени, убеђени у потпуности у исправност сопственог мишљења. А они ово овде називају лудницом, овде где су ствари много једноставније,мање прикривене, мање лажне и све се своди на најелементарнију битку за голи живот, на праисконско, ани-мално - „уби или ћеш бити убијен,,, на црно-белу поделу без нијанси. Људи на овој страни зраче чистом, огољеном искром живота јер их непосредно присуство смрти обнавља, регенерише. Осећао сам и сам, као никада пре, да сам жив, поштујући сваки тренутак, задовољан што сам још на ногама и дишем.
Иза куће неко је на буњишту нашао уложак америчког шлема ( 49 ) који је носила нека глава из хрватског МУП-а (Хрватска полиција) То је нека врста фурнира који обликом прати облик челичне кациге за коју је у нор-малинм околностима и причвршћен, нитнама. Војници овим „пленом,, играју фудбал. „Од чега се Хрвати штите оваквим шлемом, од дијабола,,? Питам, смешкајући се, Перу (Пера Детлић – Woоdy woodpecker , је такав надимак добио због изузетно дугог и оштрог носа. Пера је активни војник ЈНА, Хрват, родом из места у коме сам ја био у армији, Шибеника. Покушавао је да побегне кући још у Нишу /„Одвратан град,, рекао ми је „велики а ружан, затворен. Оријенталан,, / али су га ухватили код Херцег Новог). „Чича, то је од неког плаћеника.,, Јеси видео на ,,Дневнику,, ( Главна информативна емисија телевизије Београд ) оне што носи „Црна легија,,? (Хрватска јединица , нека врста ,,ескадрона смрти,, препознатљива по црним униформама и оружју офарбаном у црно) Они су добри. „Кевлар је права ствар,, каже Пера. „Није!,, умеша се Турчин (прави правцати, из Македоније, са плавом косом и носом као турска сабља) „Ови су најбољи- ,,наши,, (куцка се по шлему) „Какви „наши,, ... Па ти си Турчин,, боцка Пера. „Јесам, али служим у ЈНА, то је моја војска,, нимало поколебан одвраћа онај други. „Да можеш да бираш, у коју војску би отишао, Хрватску или Српску?,, безазлено га пита приморац. „Српску!,, одговара Турчин.
GO HOME ĆETNIK
Слушам радио Осјек. Радио станица емитује„ срцепарајућу,, причу неког чувара зоолошког врта који се жали на нехуманост „ћетнићког зракопловства,, које „бомбардира,, недужне животиње. Спикер повремено даје најновије вести о покрету трупа „Југо-солдатеске,,: „Колона од пет четничких тенкова креће се на север у правцу ... Обавјест часницима Збора националне гарде за подручје... о покрету агресорске -окупационе југо-армије за околицу ...,, итд. Понекад чујем и ово: „Војници Југо-армије, ово није ваш рат.Напустите своје јединице и вратите се својим домовима.Вас су силом послали против Хрватског пучанства, комунистичко-србо-четнички генерали...,,. Ово да су ме силом и на превару послали - то стоји, али стоји и то да нико од мојих предака, у рату (колико је мени познато) није дезертирао. Никада нисам бежао ни са часова ушколи, иако сам у књижици имао уписану целу скалу успеха од одличног до недовољног (сећам се изјаве нашег суседа у згради који је често навраћао у наш стан, пре мог одласка у војску: „Он тамо неће да издржи ни три дана..,,). Пошто сам „књишки мољац,, морао сам нажалост да се доказујем и више него други (а опет када дођеш кући гледају те са сумњом: „Ма, био си у рату, ђавола..,,) и дезертерство је остало привилегија других.
Не кајем се. Сада и ја могу, с правом, да „попујем,, о рату ( 50 )
ENTER SANDMAN
Радио Осјек понекад „полуди,,, дајући сваких петнаест минута сигнал за „зрачну опасност,, („Ескадрила зракоплова Југо-солдатеске, ракетирала је творницу ... један агресорски „МИГ,, избацио је касетну бомбу забрањену Женевском конвенцијом, што је очит пример ...,, итд. итд. итд.). Радио који имам је на батерије и недовољно се чује а ипак „суседи,, до малопре наиз-глед мирни у својим двориштима, долазе забринути, да се распитају какав је аларм у питању. Мора да су им живци сваког дана натегнути до кидања када хватају звуке на граници чујности. Померам скалу. Избор за хит „202,,. Чудно је то. Овде се гине а тамо бирају хит. Слушам глас и мелодију из једног другог света. „„Metallica,, ,, каже водитељ програма „Enter Sandman,,. Овде би већина да слуша народњаке,,. Звук хеви метала ме подиже. Ова песма је била присутна на радију често, током читавог мог боравка у Славонији. Постала је нека врста ратне химне, и „вртела се,, и на нашим и на Хрватским станицама (51 )
ПРИЧЕ СПЕЦИЈАЛАЦА
Са камионом који допрема храну, стижу однекуда и два „специјалца,,. Препознатљиве камуфлажне униформе (у оно време, на почетку рата - новина), прљаве, похабане. Лица уморна и зарасла у браду. Окупљамо се у њиховој близини (слика која се не мења већ хиљадама година - млади ратници, „почетници,,, чекају причу старих вукова, ловаца на „живо месо,,) „Ко ће ово после нас да чисти, жалосна му мајка,, каже један од њих, подижући са ранца, рђом већ нагрижену пушку. Други се шкрто смеје, пуши, одбијајући са задовољством колуте дима. „Гадно момци,, каже нам. „Причај, како је тамо,, тражи неко од нас. Уместо приче специјалац узврати: „Ево једног теста за тебе. Ти си у Митници. Крш, лом, горе куће. Прст ти на окидачу и крећеш се улицом. Одједном истрчава жена са бебом у наручју. Шта радиш?,, „Вичем - СТОЈ!,, одврати војник. „Али она не стаје,, наставља специјалац „Шта радиш?,,. Војник се збуни. „Пуцаш!,, каже специјалац „Пуцаш!,,, „Али зашто? То је жена са дететом?,, запрепашћено пита војник. „Одакле знаш, да је жена са дететом? Можда је „зенга,, са експлозивом? Лутка пуњена „пластикањцем,,? Или права беба са мином у пеленама?,, Размишљао сам касније, данима о овом „тесту,,. Да ли бих пао или прошао? И шта је уопште у свему томе „пад,, а шта „успех,,? Али то је већ оптерећење једног другог света, склоног моралисању. Овде је преживљавање једина права етика. Значи, пуцати?
РЕФЛЕКТОР НА ПУШЦИ
У Даљу је већина добила прилику да стражари( 52 ). Ако не рачунам првих недељу дана, није било дана да нисам (по два пута у истом дану )6ио на стражарско месту. То је једно од најстрашнијих искустава које носим из рата. Налазимо се на крају насеља, близу кукурузних поља која су одлична за прикрадање и ноћу делују застрашујуће док шуште на ветру. Оно најгоре су мачке. И пси. (Од добровољаца који „чисте,, села у близини Вуковара, чујем да прво то ураде са домаћим животињама, да би на тај начин елиминисали сваки други шум осим људског) Пуцкетање гранчица, шушкање док тумарају је некада звучало језиво идентично људском ходу и тада ми се стезао прст на обарачу готово рефлексно (а нерве ништа боље не кида, од неизвесности, од сталног преиспитивања одлуке „пуцам или не,,? И тако из ноћи у.ноћ). Да не помињем ужасан осећај који те натера да „опипаш сопствени врат,,. Када сам био на ноћној стражи са Јагодинцем (активни војник, четири или пет година млађи од мене) изводили смо следећу ствар: када би зачули необичан шум, ја бих укључио ваљкасту батеријску лампу причвршћену лепљивом траком на цев аутомата и онда бих ушао у „кукурузни честар,,, претражујући док ме је он „покривао,,. То смо понављали више пута, мењајући улоге све у циљу разбијања (53 ) страха (и како то понекад бива, само пуки делић секунде је довољан да спасе ситуацију или доведе до потпуне катастрофе). Ево „граничне ситуације,, - наш стражар, сувише глуп или можда чак и пијан, пришао ми је, напустивши своје стражарско место на 'сасвим другој страни куће, из правца из кога уопште нисам очекивао било кога. Израз „коса ми се дигла на глави,,, постао ми је сасвим јасан у том тренутку, када сам крајичком ока, спазио на месечини, кретање униформисаног, наоружаног човека. Из грла ми је излетело једно „Ааахх,,, потегао сам пушку (увек откочену на стражи и на рафалној паљби) „Еј , извини, имаш цигару?,, зачух тада (Каква глупост – а ја чак и не пушим ! )
Често се у Даљу ноћу чула пуцњава (због мачака или пијанства). Водник (активни) и његов помоћник цивил (такозвано „грађанско лице на служби у ЈНА,,) су једном у пијаном стању пуцали из аутомата, у соби претвореној у магацин, у приземљу куће. Качкаваљ је постао швајцарски сир. Пуцали су и у плафон (а одмах изнад спавамо у својим спаваћим врећама - ја, Турчин, Булдожер, Драјинац и Џери). Поручник је прећутно прешао преко свега. И он је имао своје проблеме. Страх да погине пре пензије, и зато готово никада ноћу није обилазио страже, а и пишао је кроз прозор. Сва тројица су почела свој радни стаж у време мира, није их тада плашила могућност да су обавезни ако затреба да ставе главе у торбу у евентуалном рату, јер су „знали,, да рата неће ни бити, а плате су сасвим солидне, па и приви-легије, повластице и слично. Уместо да буду чвршћи од самих војника, лечили су сопственни страх „брљом,,. Њихова несхватљива малодушност ме је благо речено, разочарала. Све је „мирисало,, на издају. (Да ли је судбина сваке стајаће војске на територији Југославије , да се на први звук рата распадне, остављајући народу једину могућу варијанту - да се брани сам герилским ратовањем? Чему онда сва сила утрошених војних буџета, високе војне академије, добре плате и бенефиције? Мислим да је евидентна велика сличност између судбина војске Краљевине Југославије и ЈНА)
ТРОТИЛ
Из досаде одлазимо у празне хрватске куће, тражећи књиге, часописе, стрипове - било шта за читање. Кућа у којој до тада нисам био, из неког разлога, изгледа ми онеспокојавајуће. Зовем Драјинца (високи момак из истоименог места, увек на стражи у пару са Џеријем, хрватом из Винковаца, најнижим човеком у јединици, иначе обућарским шегртом) и улазимо у двориште полако, крећући се уза зид, са пушкама напред, један иза другог. Обилазим кућу док ме он покрива, гаражу, шупу. Налазим свежањ пожутелих дечјих часописа које издаје католичка црква, нешто као Ватикански „Тик - так,, . Ништа. Идемо у кућу. Метална врата са мутним стаклом. Гурам их ногом са стране. Шкрипе. Улазим. Чизме крцкају по стаклу поломљеног огледала. Док се крећем делимично замраченим ход-ником, први пут сам у прилици да осетим, праву разлику између привремено ненастањене куће, чији су власници отишли на вишенедељни одмор, рецимо, и сасвим напуштене куће. Сама зграда, релативно очувана, без сломљених прозора, са читавим кровом, споља делује готово нормално. Али унутра прво региструјем, слаб али неизбрисив мирис који је комбинација устајалог ваздуха, покварене зимнице, бајатог хлеба, старих паста за зубе и влагом испуњеног намештаја, фотеља и кревета са нераспремљеном постељином. Облик ствари је знан - плакари, судопера, тањири и чаше али у њима има нешто од оне крутости коју поседују експонати у музеју. Као да је све срасло с подом, залепило се и пустило корен. У спаваћој соби, наше блатњаве чизмегазе преко разбацаног веша и женских хулахоп чарапа које се лепе за крампоне. Чујем Драјинца како дише иоред мене. Ни њему се не свиђа овде. Поред кревета је приручна библиотека. Андрић, једна ликовна енциклопедија и пар романа Марсела Пруста ( 54 ) Андрића не волим да читам а од Пруста нисам читао ништа, тако да не знам да ли да га понесем. Док листам књиге поглед ми се зауставља на паркету. Нешто величине сапуна за рибање, облепљено смеђом лепљивом траком каква се користи за паковање робе. Не прилазим и не померам. Драјинац одлази да позове неког. Мало касније долази у друштву Циге, резервисте (он је у восци имао посла са експлозивом, управо зато и не могу да схватим његов поступак). Он прилази и подиже ствар с пода, загледа и каже: „Тротил. Упаљач „М-8,, - и ништа сложеније од тога.
Територијалци су зачуђени. „Претресли смо ту кућу више пута, а овамо тротил? Одакле?,, кажу.
ИК 1981
То је натпис на чаури јединог метка кога сам испалио у рату, и то грешком. Након чишћења „ бебице,, (како сам звао своју пушку) рутинска провера, репетирање и повлачење ороза. Много пута сам то већ урадио, ствар аутоматска - повлачење ручиие затварача, кочнииа из положаја „укочено,,, у положај „јединачна паљба и ороз. Када сам дошао себи од шока, у празној соби, испуњеној плавичастим, опорим димом, схватио сам да нисам скинуо оквир. Тако сам убацио метак у цев. Са плафона на коме се указала рупа у дрвеној ламперији, по мени пада фина бела прашина.Поручник ми је одузео аутомат и дао га капетану (резервисти) а мени је остала капетанова ислуаутоматска пушка без муниције. Тако сам за стражу морао да позајмљујем (!) аутомате од других војника. Тог дана када ми је пушка одузета, поручник ми је рекао, прво - да треба да платим метак од плате коју добијам (?) а друго - да ће ми пуцати у потиљак ако из нехата неког раним или убијем (пало ми је на памет да бих вероватно у таквој ситуацији, ја пре убио њега него он мене) и треће - дао ми је три сата времена да одлучим да ли ћу да приступим добровољцима који „чисте,, Вуковар. У том случају добијам свој аутомат и сто педесет метака и више нисам у саставу интендантског вода. Размишљао сам заиста три сата. Авантуризам је био једини разлог који ме је вукао на ту страну али је био недовољан. Циљеви овог рата нису били довољно јасни а Хрвате нисам мрзео. Да су запалили моју кућу, не бих имао ништа против, овако -остао сам. Понекад ме ипак копка шта би се десило да сам... ?
ГЕНЕРАЛ
Генерал је (наводно) залутао тражећи команду гарнизона. Тог јутра сам са терасе спазио два џипа, како се заустављају испред стражарског места број један, поред кога се налази импровизована рампа. Војни полицајци (по свему судећи не обични војни полицајци, већ нека „специјална група,,) су изашли први, наоружани необичним кратким аутоматским оружјем (са пригушивачима). Затим се појавио заставник са укљученим камкордером. Објектив камсре, усмерио је према вратима џипа. Прво се пајавио стомак импозантних размера а затим и сам генерал. Генерал с муком стаје на ноге, прилази и рукује се са стражарем, припаљује цигарету, пребројава рупе у зиду, вукући реп у облику заставника за собом. Питамо га зашто снима. „За интерну телевизију штаба треће војне области,, каже заставник. Неки војници питају генерала „Да ли смо у рату?,, (мислећи на чињеницу да смо сви добили позиве за војну вежбу). „Питајте Месића. Он је шеф државе...,, одговара генерал, лаконски (Стипе Месић , иначе Хрват је у том тренутку био председник СФРЈ )
„Нисам мислио да икога „кокнем,, у овом рату, али овог бих стварно „кокнуо,, - процедио је кроз зубе један резервиста, по генераловом одласку, изрекавши тако оно што је већини било на уму.
ДОБРОВОЉЦИ
Официр за безбедност (резервиста) који одржава везу са командом и на кога су војници вршили највећи притисак да сазна датум одласка из Хрватске, одржао је говор из кога сазнајемо да смо (гле чуда!) сви „доброво-љци,,. Након тога многи су почели да говоре о „заједничком повратку назад,,, свидело се то команди или не, али нико за тих тридесет и шест дана није дезертирао из вода (имао сам прилике да видим два пуна аутобуса рез-ервиста (ови резервисти су вероватно били наша смена) како сатима стоје а да нико не излази напоље. Одбили су сва наређења и све апеле, да изађу, тврдећи да су преварени. Враћени су кућама. Један број њих је дошао без наоружања и половично опремљен. Неки су чак носили шињеле).
АКТИВНИ , РЕЗЕРВИСТИ , ТЕРИТОРИЈАЛЦИ , ДОБРОВОЉЦИ , ЧЕТНИЦИ , ТИГРОВИ И ОСТАЛИ
Ово је ипак краћи списак војних (и пара-војних?) формација виђених на лииу места. Често нисам знао шта да мислим и како да се понашам у сусрету са шароликим војним јединицама, различитих ознака, назива а можда и циљева.
Територијалци - Углавном мештани, разнородна група, наоружана махом оружјем старијег (војног и не војног) типа, Видео сам „Thompsone,,, ловачке пушке, обичне и „Slide action,, („пумпарице,,) као и карабине и старе немачке митраљезе (MG - 34). Униформе махом оне задужене.
Добровољци - Више врста. Српска добровољачка гарда, Шешељеви радикали, „обични добровољци,, (четници и Арканови „Тигрови,, су наравно, такође добровољци али њих због специфиичних одлика сврставам посебно). Добровољци који не припадају некој страначкој групи, најчешће личе на територијалце, када је реч о униформи, али су готово сви наоружани аутоматским и полуаутоматским оружјем. „Страначки добровољци,, често имају камуфлажне униформе (и строжију дисциплину).
Четници - Посебна сојта (изгледа да се код овог типа ратника, задржало нешто од оне исконске анималности. Неки одјек давне мито-лошке приче која каже да су Срби постали од вука). О њиховом изгледу не треба много причати. Разликују се од свих, мешавином цивилне и војне одеће, кожа је и даље у моди (кожне јакне и капути) као и реденици са муницијом. Често су у потпуности у цивилу а припадност показује само шубара са кокардом. Наоружање им није јача страна али ту су каме које уливају страх и својом појавом.
Тигрови - Јединице које и по изгледу и по обуци, спадају у неку врсту специјалних снага. Карактеристичне камуфлажне униформе, различите од оних које користи ЈНА, црне „ски маске,,. Петокраке на шлемовима, преле-пљене парчетом тканине. Најмодерније наоружање. Крута дисциплина, далеко строжија него у регуларној војсци. Задржаћу се ближе на неким од ових формација.
ОДЛАЗАК ТЕРИТОРИЈАЛАЦА НА ПРВУ ЛИНИЈУ
Одлазе као на посао, ујутру или поподне, тракторима, колима, мотокултиватором или чак бициклом. Територијалац убацује на задње седиште „Фиће,,, сачмаре и карабин. Његов мали син посматра. Човек седа у кола, спрема се да крене а дете лупа на врата -„Хоћу и ја, тата...,,. Његов отац псује: „Марш у кућу... Бјежи...,, затим излази, ишамара га и одведе у кућу. Ауто великом брзином, дижући прашину, одлази.
ЧЕТНИК - МАЂАР
Сусрећем их крај Дунава. Војвођански четници. Нема их више од четворо, петоро. Не знам да ли је-то цела јединица или њен део. Имају само један митраљез (домаћа копија немачког МG-34, познатија као „шарац,,) и два реденика муниције. Нисам наоружан и мало ми је нелагадно међу њима. Траже да их фотографишем. Верују ми на реч, ко сам, шта сам. Дају ми адресу да им пошаљем слику (што сам касније и урадио). Схватам да су много безазленији него што изгледају, детињасти чак. Један од четника је Мађар. То ме чуди, али ако већ постоји Турчин у сивомаслинастој униформи, зашто не би постојао и Мађар с кокардом. Фотографишем се са њима. Крај мене је висбки брад-оња с надимком Војвода. То је један од ретких војвода са дигиталним ручним сатом. Подижемо три прста, ја са (на жалост) петокраком на капи ( 55 ) они са двоглавим орлом. У овом рату „новокомпоновани,, четници и силом гурнути у рат „партизани,,, војују раме уз раме.
ТИГАР НА СТРАЖИ
У Даљу сам први пут чуо за Аркана. Фудбал ме никада није занимао тако да нисам ни знао за вођу навијача „Звезде,,. Испред изрешетане православне цркве у Даљу, уочио сам необичног ратника на стражи. Крој камуфлажне униформе подсећа на комбинезон који носе тенкисти. Шаре су тамније него код војних специјалаца. Уз то, човек је ошишан у „маринском стилу,, и носи тамне наочаре за сунце. На рукама црне рукавице без прстију. Стоји у раскорачном ставу са приправним аутоматом ( Hecler ). Усуђујем се да га упитам: „Могу да Вас фотографишем?,,. Тип окреће главу према мени, лагано, као да му је врат на кугличним лежајевима. Тамна стакла ме одмеравају. „Бриши!,, чујем одсечан глас. Не бих волео да га икад поново чујем. Одише смрћу. Успевам ипак у пролазу да видим оружје ослоњено на зид цркве и војнике у камуфлажним уни формама како клече на поду цркве док их православни свештеник причешћује, пре одласка у битку. Мноштво свећа осветљава у сред дана треперавим, жутим светлом унутрашњост здања.
АПАТИН
Фото апарат сам у ствари купио у Апатину од „плате,, коју сам добијао као резервиста. Дошао сам камионом. Град је у правом смислу изгледао мирнодоп-ски. Могао сам да уочим као рез ножа, јасну разлику између два физички тек мало удаљена места али у једном погледу то су могле бити и две различите планете ( 56 ) Из апатинске поште јавио сам се телефоном кући. Одговарао сам на питања моје мајке, где сам, како сам... Добро сам. „Какви Четници, шта причаш?,, чујем њен глас „Ја гледам ,,Дневник,, сваког дана и знам да их нема. То Хрвати лажу...,,
ДАЉСКА ПОШТА
... је за разлику од апатинске која опстаје у нор-малним условима сасвим друга прича. Ко је имао при-лике да гледа филм „Deer Hunter,, (Ловац на јелене) и сцену у којој Кристофер Волкен покушава да добије везу из телефонске говорнице у Сајгону, схватићете. Ред нервозних и наоружаних људи у различитим уни-формама, од којих су неки дошли с прве линије, само да би назвали, преко јединог телефона и чули своје укућане. У обичној пошти „падобранце,, награђују псовком, а овде можда и оловом.
ДАЉСКА ТАКСИ СЛУЖБА
Да не бих пешачио, ако идем до центра Даља, само подигнем руку испред цивилног возила које наилази. Увек стају. Возачу могу да наредим да ме вози у било ком правцу. Никада нико не одбије, иако се овде бензин мери на граме. Почиње да ми се свиђа то осећање - управљање човеком. Како пролази време са ове стране линије кочнице и кодекси понашања полако попуштају. Постајемо неспутане звери. Шта ли је са онима што проводе године у рату? Колико им треба времена да се поврате? „Немам, војник довољнр бензина... види црвено,, понекад се неко пожали. „Вози... још вози!,, издајем неумољиво наређење. Шеткамо се и шеткамо по Даљу.
ДУНАВ
Чуо сам од Драјинца да је Дунав избацио нека тела на обалу. Узео сам фото - апарат и отишао на лице места али прекасно. На песку сам видео једино трагове крви. Ипак снимио сам тај део обале. Драјинац је касније показивао метак који је наводно ишчепркао ножем из главе једног мртваца. „Ако неверујеш помириши...,, говорио би. Моја гримаса је била довољна да осујети његов покушај доказивања. Тог дана ми ручак није пријао.
ГОНИОМЕТАР
Аутомобили са три укрштене антене на крову лутају насељем. Једну радио-станицу су лоцирали у самој близини куће у којој се налазимо. Територијалци долазе у претрес куће преко пута. Касније чујем да је„сусетка,, код које је поручник ишао на кафицу посвему судећи радила за Хрвате иако је Српкиња.Наводно јој је муж Хрват а сваког јутра је преко„плота,, могла да види наше бројно стањс и слично. Лепо узвраћање - ми њој помије за свиње а она нама ...
ЏЕРИ
Џери ( Надимак по цртаном јунаку , миш Yery ) воли да ми тепа: „Ћића, ћићо, како си данас,,. Врти се око мене као пудлица и показује ми слику своје драге „грунтовчанке,, која личи на пекинезера са ликом Тајчи ( Хрватска победница на песми ,,Евровизије ,, луткастог изгледа ) Једном ми је ни сам не знам зашто „пукао филм,,. „Сада се умиљаваш... ти материна , а да смо код тебе клао би ме и палио лет-лампом!,, раздерах се. Џери пребледи. Покуша да се оправда за нешто а онда схвати да је боље да ућути.
